Delo

48 Д Е Л 0 стране „Москаљи“ а с друге „Немци“. Али Немаца је било од више руку. Хотећи дакле да буде више разумљив но тачан, рече: — Каки су народ Французи? Како да ти кажем... мора да су и они Немци, само још гори. А Бартек ће на то: — 0, стрвине! Дотле је према Французима имао само осећање неописнога страха, а сад је овај пруски добровољац осетио према њима праву патриотску мржњу. Него још није био све разумео како треба, те опет упита: — Па то ће Немци с Немцима да ратују ? Овде Војтек, као други Сократ, одлучи да пође путем поређења, те одговори; — А зар се твој Лиско не дави с мојим Бурком? Бартек зину н неко време гледаше свога учитеља. — Па јес, истина... — Па и Аустријанци су Немци — наставља Војтек — а зар се наши нису били сњима? Та стари је Свјершч причао, кад је био у томе рату, да им је Штајнмец викао: „Напред, момци, на Немце!“ Само са Французима није тако лако. — За Бога. — Французи ни у једном рату нису изгубили. Кад се он залепи уза те, не одлепи се, не бој се. Сваки је њихов колико два или три наша, а браде ти имају као Чивути. Неки је опет црн као ђаво. Такога кад угледаш, онда слободно Богу душу. — Па онда што ћемо ми на њих? — пита у очајању Бартек. Ова филозофска примедба можда није била онако глупа како се чинило Војтеку који, очевидно под утицајем надахнућа, пожури да одговори: — II ја бих више волео не ићи. Алп ако не пођемо ми, доћи ће они. Немаш куд. Читао си шта је било наштампано. Каже, најгоре су се окомили на наше сељаке. Причају да су они с тога лакоми на оне земље што би хтели да кришом преносе ракију из Пољске, а власт не да, па је с тога рат; но разумеш ли? — Што да не разумем — рече Бартек с резигнацијом. Војтек настави: — А и на жене су ти лакоми, као пас на поздер... Па то онда они, на прилику, не би опростили ни Магди?