Delo

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ 53 — Мора да су се некако смањили! — одговори тако исто разочаран Војтек. — Како ли они говоре? — Сигурно не говоре пољски. Умирен у томе погледу, Бартек пође дуж вагона. — Страшни кукавци! — рече, свршивши преглед пешака. Али су у идућим вагонима седели зуави. Они му зададоше више бриге. Пошто су седели у затвореним вагонима, није се могло утврдити да ли је сваки двапут или трипут колико обичан човек, али се кроз прозоре впделе дуге браде и јуначна озбиљна лица старих војника, црне|масти и страшно сјајних очију. Бартеков се дух опет упути рамену. — Ови су страшнији — шану тихо, као да се боји да га не чују. — А још нисн видео оне што се не дадоше ухватитп одговорн Војтек. — По Богу! — Впдећеш. Нагледавши се зуава, пођоше даље. Одмах нри првом вагону Бартек одскочи као опарен. — Ајаој,- Војтече, у помоћ! На отвореном се прозору видело тамно, скоро црно лице једнога туркоса с преврнутим очима. Мора да је рањен, јер му се лице згрчило од бола. — Не рекох ли ти! — рече Војтек. — Ово је ђаво, не војник. Боже, будп милостив менн грешному. — А погледај-дер какп су му зуби. — Чума га уморила! Не гледам ја у њега. Бартек ућута, али ускоро опет упита: — Војтече! — Шта је? — А кад бих онога прекрстио, да л’ би помогло? — Безбожници немаре за свету веру. Дадоше знак да се пењу. Мало после воз пође. Кад се смрче, Бартек је једнако пред собом видео црно лице туркусово и страшне му беоњаче. Нз осећаја који су у тај мах оживљали погненбинскога ратника, не би се могло много предсказати о његовим будућим успесима.