Delo

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ 57 усред пушчанога огња, дима, збрке и јаока, гласније од свих трупа диже се до неба химна од које им свака кап крви игра у прсима. Ура! одговарају Матеје. „Докле ми жпвимо!“ Обузима их занос, пламен им лиже уз образе. Пду као олује нреко попадалих лешева људскнх и коњских, преко поломљених топова. Гину, али иду кличући и певајућп. Већ допадају до вииограда, нестаје их. Само песма јечи, по некад сине бајонет. На врху огањ све страшнији. Доле трубе непрестано свирају. Француски плотуни постају бржи, све бржи, грозничави и убрзанн... На једанцут умучу. Тамо доле стари војнички курјак. Штајнмец, пали порцеланску лулу п вели задовољно: — Њима само то свирај! Стигли су већ јунаци! II доиста мало после једна од поносно уздигнутих тробојака подскакује у вис, повија се и нестаје је... — Ови се не шале! — вели Штајмец. Музика непрестано свира исту химну. Други позпањски пук иде у помоћ првоме. У лози ври битка бајонетима. Сад, Музо, певај мојега Бартека, да би потомство знало шта је радио. И у његовом су се срцу страх, нестрпљење, очајање слили у један осећај — беснила; а још кад чу ову музику, свака се жилица у њему затеже као жица. Коса му се накостреши, из очију врцају варнице. Заборавио на свет, на то да се „једанпут мре“, но зграбпо силним шакама карабин па лети, нацред. Док излете на брежуљак претурио са десетину пута, разбпо нос, умрљао се земљом и крвљу која му је потекла из носа, и лети напред бесан, задихан, једва дишући. Избуљио очи да би у части што пре опазио каквога Француза, најзад их крај заставе угледа тројицу на једанцут. Беху туркоси. Али мислите ли да је Бартек устукнуо? Не! Оп би сад и самога Луцифера ухватио за рогове! Допаде до њих, а онн с виком кидисаше на њега; два бајонета, као две жаоке већ, већ му додирују прса, — Ја кад ти мој Бартек зграби карабин за тањи крај, као левчу, пак да размахну, па кад развуче... Само му одговори страшан врисак, јаок — и два црна тела стадоше грчевито дрхтати на земљи. У тај мах трећем, који је држао заставу, долете у помоћ десетину другова. Бартек као згранован кидиса на све њих. Скресаше, сину, грухну! А у исти мах у колутима од дима чу се промукли рик Бартеков: