Delo

60 Д Е Л 0 — Из Погненбина — одговара Бартек. — Добро. Твоје име? — Бартек Словик. — Менш... тумачи мајор. — Менс! — понавља Бартек. — -Знаш ли зашто бијеш Французе? — Знам, Целенцијо... — Кажи! Бартек почиње муцати: Јер... јер... На једанпут му, срећом, падају на ум Војтекове речи, те изговори брзо, да се не би помео: — Јер су и они Немци, само су још горе стрвине. Образи старе Екселенције почињу подрхтавити, као да би Његова Екселенција прснула у грохотан смех. Али се мало после обрће мајору и вели: — Имали сте право. Мој Бартек задовољан собом, стоји непрестано као струна: — Ко је добио данас битку? — пита опет генерал. — Ја, Целенцијо! — одговори без устезања Бартек. Образи у Екселенције почињу опет подрхтавати. — Дабоме, дабоме, ти! Ево ти награде... -Стари ратник скида гвоздени крст са својих прсију и прпдева га Бартеку. Лепо расположење генералово се сасвим природннм путем огледа на лицима пуковника, мајора, капетана, па чак до подофпцира. По одласку генералову пуковник од своје стране даје Бартеку десет талира, мајор пет, и тако редом. Чудна ствар! Једанједини Војтек није баш задовољан нашим Бартеком. У вече, кад су обојица заселп крај ватре, кад су племенита Бартекова уста била пуна пунцата кобасице од пасуља, као год што је кобасица била пасуљем, Војтек се одазва тоном дубокога уверења: — Еј, Бартече, глуп си као ноћ... — А што? — вели преко кобаспце Бартек. — Што си ти, човече, причао Французима да су и они Немци? — Па ти си казао... — Али требало је да видиш да су генерал и официри такође Немци. — Па шта то мари?