Delo

64 Д Е Л 0 Бартеку је срце куцало све живље... — Слушај, — настављао је старији — нема се куд. Ако се бојшн, мисли о чему другом, или лези па спавај. Живот је гадан! Тако ми Бога, мени је свеједно. — Мајке ми је жао! —• одговори загушљиво млађи. II хотећи да угуши узбуђење, или да превари самога себе, стаде звиждукати. Наједанпут прекиде и узвикну с дубоким очајањем: — Дабогда ме гром убио! Чак се нисам ни опростио! — Онда си побегао од куће? — Јесам. Мислио сам: потућиће Мемце, биће Познањцима боље. — II ја сам тако мислио. А сад... Старији махну руком и заврши нешто тихо, али му те речи покри шум ветра. Ноћ је била хладна. Ситна киша је с времена на време прекидана пљуском, оближња је шума црна као гробница. У соби је ветар звиждао по угловима и арлукао по камнну као пас. Лампа, намештена високо над прозором да је не би ветар угасио, бацала је на собу доста тренераве светлости; али је Бартек, стојећи одмах испод ње до прозора, био у тами. II можда је боље што заробљеници нису видели његово лице. Са сељаком се дешаваху чудне ствари. С почетка се зачудио, те је нсколачио очи на заробљенике и трудио се да разбере шта говоре. Дакле они су дошли да туку Немце да би Познањцима било боље; а он је тукао Французе за то исто. И ову ће двојицу сутра стрељати! Шта је ово? Шта да он, јадник, о томе мисли? А кад би им нешто проговорио? Кад би им казао да је он од њихова племена, да му их је жао? — Наједанпут га нешто стеже у грлу. Шта ће да им каже? Хоће ли их спасти? Онда ће и њега стрељати! Хеј, до Бога! Шта је ово с њим? Жалост га толихо гуши да не може остати на месту. Нека страховита туга налеће на њега, чак од негде од Позенбина. Незнани гост у најамничком срцу, милосрђе, виче му души: „Бартече, спаси своје! То су твоји!“ а срце се отима кући, Магди, Позненбину, и отима се као никад дотле. Доста му је ове Франпуске, овога рата и бојева. Све изразнтије чује глас: „Бартече, спаси своје!“ Дабогда овај рат у земљу пропао! Кроз разбијен прозор црнп се шума и шушти као погненбинско борје, а из тога шуштања опет нешто виче: „Бартече, спаси своје!“