Delo

66 Д Е Л 0 Настаје тишина. Нролази сат, Бертеку је веома зло. Ветар свира као погненбпнске оргуље. Сужњи леже мирно; наједанпут се млађи подиже с напором и узвикује; — Карло! — Шта? — Спаваш ли ? — Не... — Слушај, мене је страх... Говори што год хоћеш, а ја ћу се молити... — Па моли се! — „Оче наш иже јеси на небесјех, да сватитсја имја Твоје, да придет царствије Твоје... Јецање прекида изненада речи младога сужња... ипак се још чује испрекидан глас: — „Да будет... воља... Твоја!...“ — 0, Исусе! — вије нешто у Бартековим прсима — 0, Исусе! Не! Он не може уздржати дуже! Још часак само па ће викнути: „Господичићу! Та ја сам сељак!..“ Затим кроз прозор... у шуму... Нека буде што ће бити! У тај се мах из предсобља чују равномерни кораци. То је смена, са њом подофицир. Смењују стражаре. ’ Сутрадан рано Бартек је био ппјан. Идућег дана тако исто. Али у даљим данима насташе пови походи, сукоби, маршеви... и драго ми је изјавитп да се наш јунак вратио у равнотежу. После ове ноћи остало му је само мало љубави према флаши, у којој се може увек наћи сласти, а по некад и заборава. Иначе је у биткама био још страшнији, победа га је пратила свуда. VI. Опет протече неколико месеци. Било је већ у велико пролеће. У Погненбину су вишње цветале и окитиле се силним листом, а на ливадама се зеленила бујна трава. Једнога дана је Магда седела испод куће и љуштнла за ручак ситне кромпире, којп су нре пристајали за марву но за људе. Али то је било пред новином, у Погненбин је завприла невоља. Видела