Delo

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ 67 се она и на Магдином поцрнелом и брижном лнцу. Може бнти да би заборавила на бригу, жена је, зажмуривши, певала танким, високим гласом: Ој, мој Јаша је на војни! Ој ! Писма мп ппше, Ој, а п ја њему — ој! Јер сам жена му, Врапци су на трешњама цвркутали као да је натневају, а она је, замишљена, погледала чак на пса који је спавао на сунцу, час на пут поред куће, час на стазицу од пута иреко баште и поља. Можда је Магда гледала на станицу и с тога што је она преки пут за станицу; и Бог јој даде да не погледа узалуд. У даљини се појави нека прилика, те жена наткри очи рукама, али не могаде видети ништа од светлости која јој је засењивала очи. Само се Лиско пробуди, диже главу на другу страну. У исти мах до Магдиних ушију донре неразговетна песма. Лиско ђипи п што може полете човеку. Тада Магда мало побледе. — Да л’ је Бартек, да л’ ннје! Наједанпут ђипи тако да се карлица с кромпирима претури, није више било сумње. Лиско се пропиње човеку чак на груди. Жена полете напред, викнувши од радости штојегрло доноси: — Бартече! Бартече! — Магдо, ја сам! — викао је Бартек наместивши шаке око уста и хитајући. Она отвори вратнице, закачи за дирек, поведе се, у мало не паде и загрлише се. Жена стаде говорити брзо и на претрг; — А ја мислим да се нећеш ни вратнти... Мислила сам: убили га!.. Шта је теби? Стани лепо! Да те се нагледам! Много си се осушио! 0, Исусе! Ој, ти, лоло!... 0, најмилији!... Вратио си се! Вратио!... С времена на време је скидала руке са његовога врата и гледала га, и опет му их савијала око врата. — Вратио се! Хвала Богу!... Мој драги Бартече!... Како Како си?... Хајде у кућу... Франек је у школи! Немац по мало и кињи децу. Деран је здрав. Само су му очи буљаве, као, и теби. Ој, време је било да се вратиш. Ја ни маћи. Невоља, права невоља!... Кућа се руши. Житница прокишњава. Како си? 0, Бартече, Бартече! Само кад сп дошао! Што сам ти имала муке са сеном!... Чермјењицкови су ми помагали, него оста-