Delo

50 Д Е Л 0 Начелно, и у опште узето, то не изгледа неумесно, тим пре што се у науци подела врши зарад боље прегледности, и што, на послетку, ни једна подела није неприкосновена ни коначна. Ово важи нарочнто за српску црквену архитектуру, где ће делење на епохе бити привремено, док год се сви споменици рачунам и порушене, који се дају бар на артији рестаурисати — не буду свестрано проучили. Тада ће се тек, на основу архитектоних елемената, својствених свима грађевинама извеснога одсека времена, моћи говорити о дефинитивним епохама, које ће дотле остати само претпоставке, у циљу лакшег оријентисања. Тврдити већ сада, као што ради Покришкин без икакве ближе ограде, о трима, сасвим одређеним, епохама старе српске архитектуре — а при том не умети ништа рећи о српским црквама пре Немање, и на туђем земљишту — значи не познавати подробно ствар. У осталом, ваља знати да се Покришкин није ни паштио да нешто ново докучи, но се задовољио описивањем само најважнијих и од раније довољно познатих црквених грађевина, на територији данашње краљевине, служећи се при том једино чланцима Г. Мих. Валтровића и пок. Драгише Милутиновића.1 Грађа пак, коју су њих двојица некад прибирала, и која, као таква, може служити за подлогу даљим и врло потребним испитивањима, обухвата само црквене грађевине Србије, па и међу њима само оне, које су због ненапорног приступа и боље очуваности погодније за снимање. Од Г. Валтровића и пок. Милутиновића није се онда, кад су истом предузимани тек први корацп на овом пољу изучавања, могло више очекивати; али •се данас то сме да захтева од свакога научног посленика, пошто се баш из рада поменуте двојице види, које празнине ваља попуњавати. Ми ћемо покушати да укажемо пажњу на њих, и тад ће се, мислимо, још јасније уочити недостатци Покришкинове књиге. Наша црквена архитектура доживљује под Немањом и св. Савом велики полет, који се јавља као природна носледица њихових културно-политичкпх успеха, крунисаних оснивањем независне државе и цркве. Студеница је најречитпји сведок тога полета, и српски народ ће се увек оправдано позивати на њу као убедљив доказ свога осећања леиоте. Али она не само што 1 „Гласници срнског ученог друштва", XXI, ХГЛ1, ХГУ1. „Глас Академије Наука", XVII. „ 0 лобдооџод" (Беч 1878).