Delo

68 Д Е Л 0 ситл — сви, сви, сити, сити, сити, ви, ви гладници, ви, ви бо гаљеви!... Викао је као да је хтео глас своје душе да угуши својим громовитим гласом. Ђура се уморио. Застаде мало. А Миша се само ухвати за чело. Осети као неку несвестицу. Свет се поче окретати око њега и нешто га гоњаше и шибаше, да се ухвати за Ђуру и да му не да, не да. — Он виде Ђуру у тами, како стојп црн и кршан, као неки џин од челика, који бљује ватру и који јури на као угљен црном парипу, јури, а коњ га носи у понор; он би се ухватио за њега, али парип јури, јури...... Али Миша не смеде да изусти ни речи. Он виде да је слаб, кукаван, немоћан, згадио се на себе, али је ћутао. Глава га је заносила, а црева му беху празна. Тек ће и опет само Никола престрашено: — Ђуро, ваљда нећеш?

— Хоћу! Да! Хоћу! Идем. И када то рече халапљивом, очајном брзином, излете и лупи врата за собом. Она тројица пак остадоше, као скамењени са неодређеним осећајима, збуњени, без дисаја, у неизвесну запету стању... А трусак врата страхотно је одјекнуо у ноћи... Вељко Петровић.