Delo

I' А ф А Б Л 103 руку. Само је глава Гафаелове Катарине још лешпа. Поглед крупних очију стоји унрављеи небу, у знак непрекрнше вере и пожртвовања; н док се бујна девојачка прса надимају од побожног свесрђа, дотле на мнло и пежпо светичипо лице пада млаз небеске светлостп. Мање срећан, но у мадонама својим, био је Рафаел прпказујући „Ношење Христова тела у Гробницу“. Навикнут на описпвање мирне и љупке лепоте, на идиличне радње, без великих страстн, — Рафаел тада још не беше довољно способан за сликарску репродукцију снажних драмских момената. Оп је ту способност стекао тек у Риму, кадје прпступио израдп пространих историјскпх таблоа н већ самим тнм био прпнуђен, да своју уметничку машту упути правце.\т већега полета н енергије; очевндно је томе допринео н Микеланђело, који тада па таваннцп Сикстинске Капеле у Рпму саздаваше своје исполпнске фреске. Занимљиво је посматрати, како се Рафаелова нежна душа постпуно отварала утицајима једне узбуђене уметностн и како је овај, дотле искључиво сликар милокрвних богородица, почео још пред одлазак пз Фиоренце да ироучава два три тамошња рада Микеланђела, за чију величину испрва немаше довољно ока. Плод овога каснијег прилагођавања бурнијим сценама, које уметшгка доведу у ближи додир са животом душе и науче га да кпчицом или длетом ппше драму човекову, јесте горња слика. За Рафаела, она је врло карактеристична, јер се из ње п онога што јрј претходило, јасно впди да се још не беше обикао оваквим приказима. Слика захваљује свој постанак паруџбини једне високе госне из Перуђе, Аталанте Баљонн, чпји снн погибе од крвне освете. Ојађена мати жељаше да завешта перуђијској цркви св. Фрање пкону, на којој ће бити насликап Плач над мртвим Христом, онај патетичан тренутак, када тежина бола смањи разлпку нзмеђу земаљских матера п уцвељене богомајке. Добивши ову наруџбину, Рафаел се нашао пред задатком, који дотле шгје решавао п који му је својом новином тешкоћа причињавао. 0 томе нас може уверпти, кодико бројност очуваппх скица и студија, толико и разна одступања па њпма, док на послетку нпје и сама осповна замисао замењена другом. На овлаш сачињеном цртежу у оксвордском музеју вндпмо Христово тело, отковано малочас са крста п прихваћено од верннх му живих; глава Спаситеља почнва на матерњем, а ноге на Магдаленину крилу. Богороднца се повнла од неизмерна бола,