Delo

104 Д Е Л 0 те јој горњи део тела пада у наручја њених пратилица; а Покајница, кршећи руке, снустила је очи са мртваца н подигла их према Јадној Мајци. Десно стоје Јосиф из Ариматеје, најмлађи ученик Јован н друга два лица, изражујући сваки на свој начин тугу и саучешће. Цртеж у Лувру, који је већи п онширнији, мада садржи мање фигура, -живо опомиње њиховим постројењем на ваљану Перуђинову слику истога предмета, која се данас чува у фиорентинској галерији палате Пити.1 Рафаел ,је овога пута одвојио Јосифа од Јована и ставио га иза жена, од којих једна издиже повезачу са главе обезнањене Марије, да би јој чело зар јаче изложила ваздуху. Овај смишљено употребљени мотпв, незнатан на први поглед, показује и са своје стране: како се Рафаел не само довијао и домишљао, но је, под утицајем фиорентинског реализма, научио да цени и оне ствари, које само пзгледају споредне а из којих се управо склапа целина. Тако је он, неосетно и благодарећи својој вољп за стицањем новнх знања, природио себи особине, које су му пре доласка у Фиоренцу недостајале и чија се права вредност показала тек после одласка из ње. Али је Рафаел не само учио, већ по некад п присвајао од других. Да ли он то свесно чињаше, или ове туђе усвојине на неким његовим сликама ваља сматратп као реминисценце онога, што му се код другога допало — јесте интање на које, кад је реч о једном Рафаелу, није лако одговорити. Једно је. по нашем мишљењу, тачно: да је он уметник, крји располагаше са највећом количином лепоте, али није онако скроз оригинална природа, као Леонардо да Винчи и Микеланђело. Оставимо на страну нортет Магдалене Строцп-Донп, који је пука имптација Леонардове Мона Лизе, п „Богородпцу с Јагњетом“, где је мотив Младенца на Јагњету узајмљен такође од Леонарда — па се на цртежу у Лувру још мало зауставимо. Иза онесвесле Марпје видимо Јосифа, који је од бола и немоћн да пружп утехе раширио руке. Исти ћемо гест уочити и код једне жене ua поменутој Перуђиновој слици, од које је Рафаел био цозајмио још пеке појединости, тако да бисмо и сада, као раније са приказом „Спозалиције", добилн пред собом Перуђина у бољем облику; али се уметнпк предомислио, одлучивши се за једну сасвим нову композицију и нов моменат. Тако постаде 1 Кеакфусова монографија, стр. 34.