Delo

Р А ф А К Л 105 слика, коју данас чува римска галерија Боргезе. Рафаел је год. 1507. ишао по други пут због ње у Перуђу, да је на лицу места изради. На слици су јаспо одељене две групе. Лево одиосе двојица тело Опаситељево у гробницу, пред чијнм се уласком uaлазе степенице; иредњп се носач, пдући натрашке, већ пење уз њих; из набреклих мпшнћа на рукама и погама види се, да је њему најтеже, с тога му је Јосиф из Ариматеје прискочно у помоћ. Магдалена је дохватила укочену левпцу и баца последњн, опроштајни поглед на лице мртвачево. Десну групу образују жене око Марије. Мајку су издале ноге, свестјој иомрчала и као трупац стропошта се у наручја пратилица — док се позади диже Голгота и на њој три празна крста. Мада нзмеђу обе груне нема довољно свезе; нп топлине у колориту, која нас греје са богородичиних слнка, — нпа^ овај рад нма нарочите вредпости и лепоте. Са њим је Рафаел први пут пришао драми у сликарству, први пут већи број учесника здружио у једној бурној радњи. Микеланђелов утицај, на овој је слици захватио н саме детаље. Положај Христова тела и удови, нарочито опуштена десница, тако живо подсећају на славну Микелапђелову Pieta у Петровој Цркви, да изгледа као да је Рафаел прво њу видео, па слику створио; међутим, ова је сличност случајна, јер сликар није пмао прилике да се нре 1508 упозна са Pieta. Али другп рад Мпкеланђела, чувену „Св. Породицу“ (Уфиције) —рађену по наруџбини Ањола Донија, когаје Рафаел доцније портретисао имао је уметник често пред очима. 0 томе сведочи позитура једне жене, која се клечећи обрнула горњим телом п ирихвата издигнутим рукама обезнањену Марију.1 Истоветан покрет гради Богородица иа речепој слици, у намери да преко рамена дода поочиму Јосифу голишавог малишана. — На нречази (predella) под сликом, беху измалане, сиво на сиво, три хришћанске врлине, у виду дражесних женских нолуфигура: Вера, Нада н ЈБубав. Пречага је доцннје одкачена од слнке п сада се налази у Ватнканској Галерији. Да ће фиорентинска школа изазвати промену у начпну Гафаелова осећања и стварања; да ће његову склоност пдеалнзму и сањарењу, коју је донео из Умбрије, ограннчити на потре^иу меру и упутити правцем веће природностп — могло се у напред знати; али се то ипак не би тако брзо и успешно п<>1 Ađolf Rosenberg: Raphael. Лајпциг, 1905. Стр. IX.