Delo

106 Д Е Л u стигло, да сам Рафаел није желео научитн што- пово. Најбољи доказ његове племените радозналости јесу прецртавања pLJIeoнардова картона са Битком код Ангијара (цртежи у Оксфорду и Дрезди) и огромног кипа Давнда од Микеланђела (скице у Британском Музеју). Колико је његово уметничко схватање постало реалније услед тих студпја, видеће се кад се упоредн фнорентински приказ Св. Ђорђа, убилца аждаје, са ранијом Рафаеловом обрадом пстога предмета, која нма нечега наивног у себи. Фиорентински св. Ђорђе куди камо је животнији и снажнији; нзрада много брижљивија, боље заокругљена. Мотпв за ову слику, у петроградском Еремитажу, узео је Рафаел са једнога рељефа од Донатела на Ог San Michele,1 те с тога овај рад носи више но други карактер фиорентинске уметпости. Њеном пнтензивном утицају на младоиа Рафаела има се даље приписатп и упражњавање портретнога сликарства, које тада нарочито цветаше у Фиоренци. Ту је и Рафаел стекао претходних знања, која су потребна једном добром ликописцу, какав је он доцније, у Риму, цостао. Из његове фиорентпнске tепохе има такође две три добре ствари ове сликарске гране (Млада госпа, зелено одевена, са огрлицом о лабудову врату — у Уфицијама, и тзв. „Donna gravida“, слободније али површније рађена, још недоказане оригиналности — у галерији Pitti), али за нас има највећега интереса Рафаелов аутопортрет, у Уфицијама. Слика је, на жалост, услед доцнијега одвећ ревносног чишћења и оправљања прилично страдала, али нам је још увек кадра дати доста јасну представу о лепој спољашности младога мајстора, бујних власи, меКих, крупних и пуних душе очију. Такон згледаше Рафаел Санцио, када 'у другој половини 1508 доби позив из Рима. Тада је истом навршио двадесетпету годину. Позив да дође у Рим, добио је Рафаел од Јулија II а преко с шга земљака, ђениалног неимара Браманта, којп је великом папи скренуо нажњу на младога сликара. На ирестолу св. Петра никад није седео тако знаменит човек, какав беше Јулије II. множитељ Цркве и Уметности, апостол и војвода. Он је тај, који је од римске цркве створио политичку силу, а од талпјанске уметности — течевину човечанства. Његов последннк, 1 Eugen Miintz: Iiapliai*!, sa vie, son oeuvre et son temps. Парпз 1881. Страна 226.