Delo

112 Д Е Л 0 јач Шаван тврдио да је сувише отворене боје чине крупнијом. Морис, којп се је разумевао у женским тоалетама, страшно је мрзео живе боје у полумрачним салонима осветљеним ретком париском светлошћу. Кад је бпла готова, сукњу закопчала и јелече попритегла, рече Мари да изађе; клече на клупицу са које се моли Богу, која је била у зачељу кревета; и ту је, прикована моћним опоменама своје савести, просила у Бога милост да буде јака и да врши своју дужност. Она је сама себи говорила: „То he бити после вечере, кад Ескије оде а мој муж заспн на својој наслоњачи...“ Одоздо се чу један глас, звучан и озбиљан глас девојачки: — Мари! — Госпођице? — Да ли се је Госпођа вратила? — Да, госпођице, сад he да сиђе. То је била Клара Ескије. Госиођа Сиржер је заборавпла, у овом узбуђењу, да је данас дан излаза школе госпи Сионских и да he Клара код њих и вечерати и ноћити. Присуство рве младе девојке би задовољство, као да ћеје њена невиност ојачати. Врата се нзненадно отворише; у огледалу виде Госпођа Сиржер троструки лик Кларин, три исте младе девојке, обучене у оно затворене боје одело, којим манастири дају младежи скрушен изглед. Клара је била висока, али ипак мања од Јулије, танка у пасу и у зглобовима, али јој бедра и врат још нису добили сасвим јасан облик. То је било сушто пролеће, имала је неку детињску милокрвност тананошћу мишица, врата, и ванредном свежином коже. Налазили су да је више необична но што је лепа, због сувише беле коже, светло црне косе, толико мрких очију да је дужица гутала сву зеницу, због црвених усана, и као слонова кост, плавкастнх зуба. Она fje изгледала н нежиа, и снажна састава, и смела, и плашљива. Својим особитим гласом рече она: Да вас не узнемиравам? — А не. Уђи, мала. Госпођа се Сиржер окрену и пољуби је. Она је јако волела кћер свог најмилијег пријатеља Ескијеа који је био сведок њеног присног живота од после свадбе. Кад је Ескије обудовео, Клара је једва имала пет година. Ју-