Delo

JECEU ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 113 лија, која је страсно а узалудно сањала да буде мајка, све благо своје нежности које је у њеноме срцу било нагомилапо трошила је на Клару. Дете је одговарало па њену љубав, али оно није уживало у миловањима и ипстпнктпвно се отимало. Била је то једна од оних прича за децу у којој уживају по два покољења у једној породици, да она док је мала, када је који стран пољуби, отишла би у какав угао салона и нотајно би обрисала образе... Сад, као велика девојка од седампајест година, не брише више образе, али је увек била озбиљна, сређена, мало говорљива, љубоморна на своју мисао, вечито заузета неким унутарњим сном, неком тајном у коју није хтела да ико продре. Овога је тренутка пажљпво посматрала Јулију. — Ала сте лепи! рече. — Мислиш? Госпођа Сиржер се огледну и помисли: „Има право, лепа сам.“ На њене образе, малочас уплакане, навуче се опет она образина коју обичаји отменога света мећу и на најискреније, она потребна образина кроз коју ништа не може да пробије од унутрашње физиономије душине, ни брига, ни страх, пи .љубав, нити шта друго. — И ти си лепа, рече она прешавши погледом девојче. Пошто си лепа и тако неукусно одевена... Девојче порумене. — Бићеш дивна кад те будемо обукли. Хоћеш ли у фебруару месецу сасвим да изађеш? — Почетком марта... да. — Је ли ти је мило? Она неприметно слеже раменима. II, за цело, нспптујућн своје срце није осећала у њему никакву одређену жељу. Много би се девојака радо одрекло да упозпају свет, само да пе бн оставиле драго скровиште свога детпњства. Клара је само видела, у томе изласку из манастира, срество да чешће внђа пекога кога је и желела и бојала се да сретне. Алн то, то је била њена тајна. Она изјави, одлучним нагласком жене која схвата н прпма унапред своју улогу у животу: ' — Мило или не, једном се мора, зар не? Собарнца уђе тихо: Дело, књ. 43. 8