Delo

114 Д Е Л 0 — Госпођо, рече, Немица ми Хело каже да је Господин са господином Ескијем доле, и да је нестрпељив. — Брзо, Мари, један рубац... Кларо, иди и кажи Морису нека сиђе. Он је у сивоме салону. Кроз белу кожу Кларину бризну крв. Колебала се. — Известнћемо га у проласку, рече. Биле су спремне; изађоше из собе држећп се за руке. Пред сивим салоном, Госпођа Сиржер гурну отшкринута врата: — Морисе, на вечеру! Изгледала је потиуно мирна, охрабрена присуством Клариним. Морис одмах изађе. Није могла да се уздржи, а да не баци на њ нежан поглед који је чисто преображавао, поглед незадовољене љубави, хотећи да испије на душак цело љубљено биће... Мали н танан, ванредно леп, Морис је личио на некога арапског кнеза обученог по последњој лондокској моди, толико је лице као што је његово било, прожето егзотчношћу. Његова мрка боја лица још је живља изгледала због његове светло-црне косе, његових бркова и меке браде; али два дивна ока, јаснобојне омбре зеница, давали су овом псточњачком лику западњачку покретљивост, узнемиреност и нервозност... То је био један од оних људи које жене, у исто време, и желе и којих се боје, и којима је у животу судбина одредила да им се више диве но да их воле. Замишљен, зловољан, поздрави он Госпођу Сиржер, не . одговоривши на осмејак осмејком. — Јесте ли се добро провели после подне? рече он. У нагласку ове реченице лежала је згомилана сва сржба коју је он сачувао за своју нријатељицу што је одбила да га данас поведе са собом и одбила чак и да каже где ће да иде. Она одговори: — Па и не! — Знате добро, да сам имала досадне послове... Он не рече више иишта и пође за њима. Кад су дошли до трпезариских врата, Клара изађе пред њих; Морис ухвати за руку Госпођу Сиржер и стеже је стиском који језначио: „Свеједно. Није ми криво на вас. Ја вас љубим.“ Она није имала кад да одговори; Ескије дође к њој и рече јој, тобож, љутито и смешећи се: — Лепо! лепо! па шта су та три детета радила горе? Још мало па смо хтели ја и Сиржер да идемо да вечерамо у кафану