Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРНТАНИЈИ 319 и мотњава и тикваја и налоге народа, као но ти кад настаје нова судија, те за неколико недеља ппсам могао нн помишљати. да ћу моћи свратити пажњу новога господара. Тако ирође цела зима. Једнога пролетног јутра, истом што сунце грану. дође у ојвојеву кућу дворски крилај и викну: — „Камо је онај Ожобина Црца? Зове га мог’л!“ — „Благо мени до века!“ внкнух. Сећам се да сам чешао [коња. Брзо се оперем и изидем. Крилај ме погледа смејући се и запита ме: — „А по чему мислиш да ће тп бити благо, црцка перјанице?... Мниш, ваљда, да те господар зове на част?„ — Би ми мучно. Беше тај крилај, знаш. Киклнћ, а ми Тамуњани рачунамо Киклиће као најгоре племе, а они нама свима завиде. Рекох му": — „Ако ме не зове на част, а оно, чини ми част што ме зове, макар ми шта заповедио. киклићка изелице! А и моји су стари доиста ималн више приступа у његових, него ли твоји!“ — Кад ја пред двор. а оно мог’л и француски консул седе у трему и нешто живо разговарају. Мог’л држаше у руци неко писмо и у разговору трескаше њим. Иза њих стало једанаест крилаја, а онај дванаести што је мене довео, стаде поиздаље, преда њих, а мене заклони. У неке викну мог’л њему: — Камо ти онај Црца? — Ево га, светлости! рече крилај, на се поклони и склонп ка сво.јим друговима. Ја остадох сав дршћући. Господар и Француз погледаше ме, насмејаше сеи наставише међу собом: „пурке-пурке“. Најпосле, запита господар[: — Јеси ли ти Ожобина Ојков Довираћ Црца? Ја му приступнх руци и скуту, на се измакох натрашке и рекох. — Јесам! Ја сам рођени унук Лимуна Кујова, зета ојпаја Едара! Ожобина ућута мало, па уздахнув дубоко, наставн: — То сам, шишпане, погрешио! Млади могл није марио, дасеко пред њим поноси својпм старима! То сам последознао. али онда нисам знао. Па онда, не бој се, и онај крилај Киклић. и остали припомогли судабуде штојебило! Ал'сад дапричам даље. Могл ме запита: — Ти си слуга ојвоја Овија? — Слуга сам само твој, светли мог’ле, а момак сам код ојвоја! — Чуо сам, да сн добар ходац?