Delo

320 Д Е Л 0 — Истину си чуо, господаре! Онда ми пружи оно писмо, што држаше у руци и рече: — Иди што брже можеш у Роток, предај то писмо на пошту и нека ти даду цедуљу! Ево ти шест цинцика, да платиш колико треба и да ручаш! Пди, Црцо од Црце! Било је кад пођох око осам часова, а вратих се у Јампну тачно у подне, — баш кад се мог'л враћао из шетње. Његове орловске очи замотрише ме из далека, те застаде. Ја потрчах, те му приступих са цедуљом, а он је узе, прочита је, погледа мене, погледа око себе по свити, па запита: . — Е, људи, је ли овога икада било да неко отиде одавде у Роток и да се врати за четири часа? — Није, зацело! гракнуше сви. — Е, је ли да је право, да овога детића лепо наградим! — Право, зацело! гракнуше сви. — Ето, младићу, постављам те за сталног поштоношу између Јамине и Ротока! Онај други и тако је оматорио: — Е, честитамо ти, млади Црца, гракнуше сви. Мени ноге поклецнуше. Такој се бруци нисам надао. Да је наредио некоме од крилаја, да ме убије, лакше би ми било! Мог’л настави: — Иека ти буде прва плата сто врнака у злату, осим поклона, које ћеш примати од конжула! Јели овако лепо, Маврићани? — Јест прелепо, господаре! гракнуше свп, убио их Бог! Ојвој Ови Каров, који такође беше у свити, брзо ми се прпмаче, — јер беше познао на мени да ћу рећи ружну реч, па ми брзо шапну: „Муч’, бештијо! Не откидај сам себи нос данас, него приступи и захвали, а оно друго што желиш биће кад тад!“ — Не могу, ојвоју! шапнух ја њему... Срамота је за моју кућу, да будем торбоноша! — Брзо! понови ојвој... Немој да се могл сетп, е се шчињаш, зли ти дан данашњи! — Потрчах и пољубих руку могл'у, рекавши пред свима: „хвала!...“ Шта сам друго могао! Пааа, ето ти, — како онде тако и данас! Ожобина остари као поштоноша! Није шала ово је двадесет нрва година! Потужио сам се могл’у најмање двадесет пута’ до сада, а он ми је увек једно одговорио, вели: „Нађи, Ожобино, другога брзака, као што си сам, па да одмах