Delo

ДЕСЕТ ГОДННА У МАВРИТАНИЈИ 321 замени, да теби одмах дам други чин, — алп ја нећу да Кекавци могу рећи: „Ето им све иде на горе, на већ немају ни хитре писмоноше, као што беше Ожобина Црца!... Боље ти је да у томе послу будеш први, него у ма ком другом, други!... А ако ти је мало плате, додаћу ти још сто врнака на годину, али, запамти добро, онда већ не смеш помишљатп за другу каку службу!...“ — Ето, мој шишпане Шиме, шта је са мном било и шта ме сада веже! — Мудра реч мудра господара, орлушино Ожобино! рекох, а у себп се запитах, колико може бити истипе у свему томе што „Орлушина“ исприча? Јер одавно сам знао, да бујна машта мавритска често брка снове са догађајпма, особито кад Маврићанин прича о себи, о својој прошлости, о својој кући, о своме браству и племену, а особито ако то прича странцу, без сведока! Од четрдесет тисућа ратника, колико их имађаше мавритски мог'л у оно време, готово сваки имао је прилике, да бар једном у животу говори с њпм, јер у тој земљи где нема никакве грађанске слободе, та слобода дата је у најширем обиму! II сваки тај разговор са господаром, у суштини није био што друго до тужба, на неправду поглавара, или судбине или ма кога, ма чега! Сваки је Маврићанин уверен, да је много више заслужан него што му се признаје; да је много ниже исиод положаја, који би му доликовао; да га злобе и да му завпде и они који су на бољему месту него што је он: да ништа у животу не зависи од памети и од владања, колико од пуког случаја! Све то дознао сам у Нвонији, у честом додиру с њима! Ожобина, дакле, није лагао што је био обнчан лажов, него што је био препун уверења неоснованих на истпнп!... У томе стигосмо крају долине, поданку Фађпје плапине, уз коју иде нови колски пут. У томе склопу налази се десетак кућа, већином кровињара, без прозора, а међу њима две црквице. То је браство Камика — Шигуња, мавритске дннастије. С леве стране пута беласа се осредња двобојпица, од тесана камена, покривена ћерамидом, са не неколико нрозора на свакој странн. Око ње је внсок зид, иза ње иоплачано гумно, обзидано коломатом, са стране су штале. Сви прозори п врата беху затворени. Та зграда, доле у Ротоку, била би незнатна, а онде, у ономе склопу, међу првобптннм својим другама, изгледа прави дворац. — То је дворац мог’лов. Ту је он рођен! рече Ожобипа. Дело, књ. 43. 21