Delo

322 Д Е Л 0 Треба разумети, да је на томе месту била стара кућа, по свему као и остале, у којој је он рођен. Запитах: — Кад је зидана? — Па биће две три године. Унутра је све само злато и свила. Дође кад год у лов, или да се одмори, или да дочека каквог великаша из Дикефалије... А оно гумно, виш, иза дворца, оно је старинско, оно је остало као што је било пре двеста година. Онде су свагда већали Камици. Шта ли је оно запамтило, мој шишпане!? Оно је запамтило првога мог’ла маврнтског из дома Камика, ојпаја Ланида; па другога, ојпаја Аваса; па трећега, ојнаја Силију; па четвртог, Кама Свентог; па петога, ојпаја Кама Бдара; па шестога, који није хтео да буде ојпај, него се оженио и прогласио за жуп’на, славнога Зеја; па нашега данашњега Вокрима Ниса, да му Бог умножи силу и господство и дане живота његова! — Амин! рекох, јер Ожобина чекаше на то. И наш мог’л, кад овамо сиђе, на старину, најрадије у вече седи на гумну, где окупи своју браћу и тикваје. — Ама, могл нема браће! — Нема рођене, али има рођаке, а њих ми такође зовемо браћом, јер је једна крв. Овде има једнога блпжег рођака, а даљих биће ваљда, око петнаест. Тај ближи, то је ојвој Руђо, — бићеш га видео пред крчмом! ... Ев' ово је његова кућа! Не далеко од дворца, с исте стране пута, беше кућа лепо изидана, са прозорима, покривена сламом. На коњски топот, промоли се кроз прозор веома угојена Маврићанка. На моје велико чудо, Ожобина назвавши Бога, маши се капе. Знао сам да Маврићани откривају главу пред мог лком и пијмоглкама (кнегињицама), али нисам знао да се тај знак поштовања одаје и другим женама Камика. Свакако, тај је обичај скорашњи. Остале куће, с друге стране пута, беху, као што рекох, најобичније кровињаре, са стајама, са брдељцима ђубрета по двориштима. Пред њпма н за њима беше људи и жена и голуждраве деце. Дим је куљао кроза баџе, а још више кроз врата. Рекох као за себе: — Све обични сељаци! Поштоноша је зверао на све стране поздрављајући сваку живу душу. Беше чуо мој нехотични узвпк, јер кад се поодмакосмо, застаде и вели: — Тн рече, да су обични сељаци! Јесу, брате, по снро-