Delo

354 Д Е Л 0 вратима, променама, враћају се своме двору, у који се нико неће настанити. „Кнежеви им гледају кроз прсте, можда и не знају за њих. „Тек пред смрт своју дед садашњег господара подиже своју моћ над шљахтом и опет добија парнице. Добија, али их не истерује. Сумороковп долазе кнегињи, жени његовој, која је веома добра, и ганута бедом њиховом, не даје да се пресуде изврше...“ Толико је било у документпма. Остало је кнез Леон сам допунио. Породица Суморока и даље живи, прикована за своју проклету земљу. По традицији за њих је прирасло то да се клањају као идолу пољима, која су купили по онаку цену. Отац и брат кнеза Леона остављали су их на миру, уздржавалн су се да изврше пресуде. Друго време, други људи!... Капљу кнеза Константина, изгнанство кнеза Андрије, чак и убиство кнеза Августа покриле су године велом заборава, а још више промене мисли, жеља, начина живота. Старе успомене остале су у прашини архивској, и тек сада, после толико година, као какво иривиђење, морија, изишле су из гробља времена пред очи младића, који је био као странац за све и земљу, и племе, II историју, и традиције, па и људе из те околине. Кнез Леон се варао кад је мислио, да ће му читање рукописа заузети три ноћи. Тек је прва била на измаку кад су му се очи зауставиле на последњој страни. У библиотецн су се виделе две светлости: ружичасто-златно јутро н прљавожута светлост лампе. Леон спусти главу на наслон од фотеље, опусти и руке и полуотвореним очима гледаше у празну собу. Садмусеједна за другом низале слике из рукоппса, који је био отворен пред њим. А оне су биле тако јасне, тако пластичне, да је мислио, да није читао о њима, већ да их је преживео, да их види, чује, познаје све. По угловима откуда је јутарња румен изгонила мрак, лагано су ишли, живи, све по два и два: један Холшански и један Суморок. На челу су били кнез Леон п Михаило Оуморок. Изгледали су као отац и син, збратимљени жртвом једнога, захвалношћу другога, држећи се за руке п срцем спојени. А за њима кнез Константин п синови му и три Суморока, онај ошамарепи Рафаило, затим онај кога су онаказили кнежеви војници, и најпосле обешен, и онај трећи, чију је утробу кнез Андрија наредио извадити. Ту ннје било човечности; то