Delo

и л а в II 355 нису били људи, већ животиње. Да ли свн? Да ли су се и Суморокови, који су по грош путнине узимали, сећали заслуга Деда Михаила и осећали се у праву на земљи откупљеној животом својим ? Да ли су се сећалп Леона они Константиновићн н сам Константин? Најзад се појави у сутону и трећа сцена те историје са жпвнм личностима у машти младићевој. Кнез Август и Суморок. Ту се ова животиња препородила у шљахту, ту је било једнакости! Пзједначили су се можда по правди. Она запаљена сувача са обешенпм наследником огромнога имања, замкова, села, и она разјарена животиња, онај крвник, што се враћао у замак по своје „штене“, тако се живо појавише пред очима кнеза Леона, да он наједанпут устаде, ослонн се на сто и, нагнут, загледа се блиставим очима у празнину. Тада први пут осети, да је он наследник ове Холше, потомак оних што су крв свој^ лили, живи изданак свога племена. Овај моменат измени његове нејасне црте и мирно лице тако, да се није могло познати. Уста су му изражавала неумољивост, а зенпце, које намах потамнеше, силан гнев. Изгледао је и већи и јачи! Где је сада био Гжимала који проповеда о дужностпма кнежевим према овој пропалој и ништавној шљахти! Сада би му Леон умео одговорити. Али је мрак у библиотеци, који је изгонило сунце, бнвао све слабији, и губио се, а с њиме је опадала и јарост и нерасположење младићево. У кабинету професорову отпочињао је јутарњи рад. Кнез виде старца како уклања са стола прибор за ппсање, за тнм узима потребне справе за испитивање на пољу, па после, кад је већ био готов за полазак, улази у збирке, радосно преће очима ормане п столове, и најзад прнђе једном прозору и ту пажљнво нешто посматраше. Кнез приђе к њему и спази паучину која је уметничкп разапета од перваза до оквира на окну. Усамљени ткач бно се згрчио у средини, и вребао је плен. Обузет својим мислима, можда и не водећи рачуна коме говори, кнез рече изненада: — Шта вреди, професоре, један такав ништаван паук, кад човеку исисава н трује крв? 23*