Delo

80 Д Е Л 0 — Одузели су нам кречни мајдан, милостиви кнеже промрмља на послетку. — Какав мајдан? Јел’ ваш? — Не наш, већ ваш, кнеже. Али га ми већ годинама држимо. Ми смо живели од њега. А сад нам је одузет! — Па шта? Ви мислите да сам то ја учинио, и да ћу се још ту с вама разговарати? Ја имам настојника за такве ствари! Сило, покажи људима нут у канцеларију. -— Хвала вам, милостиви кнеже, на доброј речи! Ја знам, да нам та неправда није учињена по вашој вољи, него је то Немац измислио! Кнез наш неће допустити да пропаднемо! Кнез виде да су они разумели то његово упућивање нанастојнику као неку милост, те им рече: — Мене заступа настојник; њега сте дужни поштовати и чувати. — Настојник, то су руке, а ви сте, кнеже, срце и глава! Руке неће учинити зло, кад то глава забрањује — одговори говорник видећи да се може нечему надати. И јахачи се кретоше праћени веселим узвицима. Кнез се окрете снаси и насмеши се усиљено. — У моме наследству видим само трње, чујем све неко моралисање, и ако то не тражпм. Алфред ме, мислим, у гробу нсмева. — И ваља се старати да би завидео — двосмислено одговори удовица. — Али у сваком случају мени припада већа награда! ГБуди који ретко и мало награду желе могу је дуго и на далеко тражити — рече снаха са осмехом на уснама, а срцбом у очима. Кнеза обли једва приметно руменило. Није разумео увреду; мисли су његове узеле други правац, а речи ове имале су друкчији утисак него што је требало да имају. Баш су били под сводом над капијом. Кнез подиже очи, а сенка од колонаде замрачи бледе зенице његове. — Знам, кнегињо — рече — дуго н на далеко! — II обично ништа не добијају! — шану она. — А зашто то? — Зато, што их нретиче сопствена лудост. Саг се sont des imbeciles! — заврши кнегиња и стаде пошто су већ дошли.