Delo

S4 Д E Л 0 — Jep je мати толпко ноносита, да до тога „не“ може никад и не доћи. — Ја мислим да она и не зна шта то значи противити се њеној вољи. Алфред јој се слепо покоравао, па зато од њега никад нисам ништа ни тражила. Што сам имала, свршавала сам с мајком, а с њом се већ умем увек наћн. Сад ћу се нотрудити што могу енергичније и гарантујем вам, да ће резултат бити одличан. — Mille drace, кнегињо. Штета је само мучити се, у толико пре, што сам се ја већ помирио са својом судбпном, п не желим ништа боље. — II сувише рана хвала. Ви и не познајете своју будућу верениду за коју се заузимали, али је ја познајем, и жалим вас. — Онда изберите ми ви другу, молим вас. — А зар се ви ослањате на мој укус? — Потпуно. — Е онда ћу вам је описати. Лагано сиђоше са терасе. Ишчезоше у широким сенкама у алеји, а гласп им се изгубише у шумору лишћа и тихом ћућорењу птичица које су се успављивале. 0 старој кнегињи није било чак ни говора. Била је поноћ када се Леон најзад нађе у својој соби, сам са Бернардом само. Собар се налазио у послу но соби и кашљуцао, желећи да обрати пажњу на себе, али се господар није журио да спава. Баци се на наслоњачу крај прозора и одмарао се, непомичан, са затвореним очима. Зевао је нервозно, а лице му се грчило као обично. — Желите ли, светли господару, да вам спремим прашак? — упита напослетку лакеј. — Не треба. Ништа не помаже. — Ви треба мало да се прођете — још тише шану Бернард.. — Овде у овом пустом месту и монотонији може човек да се разболи. Не зна се, да ли је кнез слушао. Очи није отварао.. — II мени је досадно — продужавао је слуга поверљиво. Тражио сам друштво и нашао сам, срећом, кућу настојникову. То је човек. Дивну има кћер — прави пупољак! Светла кнегиња старија узима је за лекторку,1 кад се овде бави. 1 Девојка која чита кнегињи.