Delo

88 Д Е Л 0 — Нисам помислио ппшта. Ушли сте — и сигурно знате зашто. Ако сам вам нешто потребан, ви ћете ми рећи; а ако нисам — свршићете сами. — Ви, како видим, нисте ручали. — А збиља! Нисам приметио. Јешћу сада, јер сам довршио рад. Сави хартије и затвори у фијоку. Одломи парче хлеоа, насу чашу воде и поче јестп, прегледајући преписан концепат. — Можете ли спаватн ноћу, г. професоре? — Спавао бих, кад бих легао, али не могу да легнем, кад радим. А нашто толико радитн? Ах, кад бих легао спавати! Да нема овде код вас морфијума? — Нашто радити? — понови старац, не обраћајући пажње на друге речи. — Треба, јер сам много времена изгубио. Човек се рађа да проживи највише неколико десетина година. Е, кад би то човек знао у почетку! Али онда он има толико снаге н жеља, да мисли неће никад умрети. Упропашћује године, јер не зна како ће му оне касније служити на прекор и срамоту. Онда би човек радо дане подужио, часове умножио; онда краде време од сна, од јела. Али шта значе ти дани старости, ти сатп клонулости према оним годннама снаге п моћи!... Сад ја журнм, журим — али брже од моје мисли и старе снаге — жури свршетак. 0 кад би се с тим свршетком и рад довршио! ГГрофесор је мирно говорио, ногледајући кроз прозор, да није већ зора. Кнез и не упита по други пут за морфијум. — Пишете ли још, г. професоре, монографију паука? упита Леон. Научник климну главом. Никад се није хвалио својим радом. — Да вам не сметам, г. професоре? — упита кнез. . — У чему басте ми могли сметати? — одговори старац врло зачуђен. — Збирке ми не кварите. — Али сигурно бисте се мало одморили? — Не; спавао сам много јуче. У'зору ћу изићи у шуму. Поједе хлеб, па затим узе мало воде из чаше. — Сад сам сит! — иромрмља задовољно. — Па ви нисте ништа јели сем хлеба.