Delo

54 Д Е Л 0 за прво време неће нз моје прошлости ништа до мене допирати. Ништа?“ — прошапта и насмеја се поругљиво. „Али ако ме Смиља зато, што сам је наиустио, прокуне? Па ако ме, по оној народној песми да се дево.јачка клетва до Бога чује, клетва њена стигне? Бог? Па шта ли би Вог могао мени“

али не доврши. Све што га окружаваше, на мах засја неком натприродном светлости, баш као да сва соба беше живим огњем запламтела; а у истом гренутку пуче гром тако близу, да му се учини, е је њега беше згодио. Неко време је непомично седео. Свим бићем његовим беше овладало неко чудно осећање. Беше то смеса тренутног кајања, које је у њему пробудило за часак одвугло му срце и упорна јогунства према пробуђеној му савести“. Али на брзо се прену. Па, застиђен са свога ма и тренутна мекуштва, поче сам себе корети : „Јесам ли ја човек? Није ли и ово што се мало час десило, као и много друго што шта тек само ириродна појава? Да, да“ дода цпнички и одмахну руком „збогом прошлости. Тако је морало бити. Она сирота — ја бескућник. Природна појава . . . природна појава . . .“ Милева Сими^ева •Ж-