Delo

ОКО ПРИЛЕПА И ВЕЛЕСА — ЧЕТНИЧКЕ УСПОМЕНЕ III Н а м е 1; и к а л а (НАСТАВАК) Око поноћи стиже велешки војвода Василије Трбић, са евојих девет четника. Весела граја и смех разбудише ме те се и ја поздравпх с њим. Имало је скоро више од годину како се нисмо видели. Све то време Васа је провео четујући, али се ни најмање не беше изменио. Омален, крупан, с оштрим цртама, малим плавим брковима и лидем увек насмејаннм, Васа је био веома симпатичан и искрен човек. Ма да беше прек и строг, ипак су четници њега после Вабунског највише волели и најрадије се њему придруживали. Умео је да позна душу њихову и да се саживи са њима, као са својом браћом. Чувао их је и бринуо се о њима као и о себи. Док су четници других војвода гледали у своме старешини нешто што се увек мора трпети и поштовати, дотле Васини имађаху у њему друга и приЈатеља, с којим у пуном смислу дељаху добро и зло. Родом је из Белог Брода. Живот му је пун свакојаких неирилика и горчина, да је тешко ухватити свему краја и испричати све. Школовао се, мислим, иреко, п у Србији па и у Грчкој неко време. Провео је неколико година као калуђер у Хилендару, где је бугарским иноцима задао гакав страх, да их и сада гтлаше његовим именом. После неколико убистава