Delo

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОЛИТИЧКЕ ЕОРБЕ 297 ко, велимо, зна све то, тај he знати и шта значи српска мисао. Свако може то да зна или да дозна. Може свако, али не могу они, који су заслијепљени клерикалнијем духом око бечког листа. Не могу ни они, који нијесу опијени тијем духом, али имају са свијем другијех рачуна. „Српској мисли, ма гдје она била, не треба пропаганда. Та јој прапаганда најмање треба у Дубровнику и у Боки Которској. Ко добро иознаје прилике, у којијема ми живимо, мора се чудити гласовима, да чак и државни фактори потпомажу ту пропаганду. Чињенице доказују противно. Српска мисао, гдје је год има, самоникла је. Она је природна пошљедпца великијех пређашњијех догађаја. Она је дубоко усађена у срцима свијех онијех, који знаду шта значи бити Србин. Српскн народ на овом нашем китњастом Приморју налази се на таквом положају, да сам не може да предузме никакав велики посао. Али му нико не може забранити, да љуби као своје оно, што, заиста, и јест његово. Српска мисао, јака као бујица могла је до сада да савлада многе огромне препријеке. Ни веће препријеке неће моћи да обуставе њен правилни развитак. А ношто је Српска мисао ниродна мисао; пошто у њој нема туђпнског калемљења; пошто је не иодржавају никакви несрпски утицаји и пошто она најбоље одговара народноснијем осећајима на Приморју, она ће п на даље славити побједу за побједом. „Денунцијантима остаће само њихов нрљави пасао“ Како се у то доба, почетком фебруара, отворио далматпнски сабор, бечки листови оборише се још више на ту умишљену српску пропаганду. Уважена Neue Freie Presse није могла, а да, региструјући отварање сабора, не каже и ово: „У говорима, којима су саборски предсједник и намјесник отворили сабор. дотакнута су многа питања. Али о једном од најважијих сасвим су прећутала оба функцијонера, т.ј. о православној и велико-српској пропаганди у јужној Далмацији, која напредује и која се из Задра, на жалост, са веома упливног мјеста потиче и помаже“. Пошто сам знао, да је у Дубровнику био наричити одбор. који је по новинама ширио те гласове; пошто је душа тог одбора био један млади надувени аустријски аристократа, којн је хтио да стече заслуга за будућност, пошто сам знао, на кога се циља у Задру, у 7. бр. Српскога Гласа одговорпо сам бечком листу: