Delo

318 Д Е Л О Пстина, на сточном дворпшту посао није ишао боље него пре; Иван се јако противио топлим шталама за краве и пропзводњи масла, тврдећи да кравама на хладноћп мање треба хране и да је скоруп издашнији; тражио је плату као и пређе и нимало се није интересовао тиме што новац, који је добијао, није био плата него давање унапред дела добити. Истина компанпја Фјодора Рјезунова није плугом два пут, уздуж п попреко, разорала њиву пред сејање, као што је било уговорено, правдајући се тиме што је време кратко. Истина, сељаци из ове компаније, ма да су се и погодили да раде овај посао на новој основици, звали су ову земљу не заједничком земљом него наполичном, и више су пута и ти сељаци и сам Рјезунов говорили Љовину: „Море да вам дамо паре за земљу, и ви ћете бити мирнији, и ми слободнији“. Осим тога, сељаци су једнако одгађали под разним изговорима да направе на тој земљн условљену шталу за стоку и покривено гувно, и протегли су то до саме зиме. Истина, Шурајев је хтео да узете баште раздели мужицима. Он је очевидно са свим друкчије и, како је изгледало, намерно-друкчије појмио услове, под којима му је дата земља. Истина, Љовпн је често, разговарајући се са сељацима и објашњавајући им све користи од тога предузећа, осећао да сељаци слушају само певање његовог гласа и тврдо знају да се они, ма шта им он говорио, неће дати преварити. Нарочито је то осећао кад је разговарао са најпаметнијим од свих сељака, Рјезуновом, опажајући при том оно нграње очпју код Рјезунова, које је јасно показивало и подсмех Љовину, и тврду увереност, да ако неко и буде преварен, то свакако неће он, Рјезунов. Али без обзира на све то, Љовин је мислио да је ствар пошла и да ће им, водећи строго рачуне и руководећн добро послом, доказати будуће користи од таквог устројства и да ће посао поћи сам по себи. Ови послови, заједно са осталим газдинством које је остало у његовим рукама, заједно са кабинетским радом на своме делу, тако су занимали цело лето Љовина да он готово није ни ишао у лов. Он је сазнао крајем августа, да су Облонски отишли у Москву, сазпао је од њиховог човека који је донео натраг седло. Он је осећао да је, не одговоривши на писмо Дарије Александровне, том својом неучтивошћу које се није могао без стида