Delo

АНА КАРЕЊИНА 321 ком бнло добро и он jfc весело погледао око себе, час на мутне потоке који су јурнли по коловозима, час на обешене капље на сваком огољеном дрвету, час на беле гомилице нерастопљених бабиних јарчева на даскама од моста, час на сочно и још меснато дишће по ритовима, које се сваљивало у густим слојевима око огољеног дрвета. Не гледајући на мрачност околне природе, он се осећао особито узбуђен. Разговори са сељацима из одаљњег села показивали су, да се они почињу навикавати па своје нове одношаје. Старац, код кога је свраћао да се осуши, очевидно одобравао је план ЈБовинов и сам је предлагао да ступи у ортаклук са њим за куповање стоке. „Треба само упорно ићи своме циљу и ја ћу успети", мислио је Љовин, „а има се рашта трудити и радити. То није моја лична ствар, него је ту питање општега добра. Цело газдинство, главни положај целог народа, морају се потнуно изменити. Уместо сиротиње — опште богаство, задовољство; уместо противништва — слога и веза интереса. Једном речи, револуција бескрвна, али највећа револуција, спочетка у малом кругу нашега среза, затим у губернији, Русији, целоме свету. Јер правична и истинпта мисао не може а да не буде плодоносна. Да, то је циљ ради којега вреди радити. А та околност, што сам то ја, Косћа Љовин, онај исти који је дошао на бал у црној вратној марами, кога је одбила Шчербацка и који је сам по себи тако жалостан и ништаван, — то ништа не значи. Ја сам уверен, да се Франклин такође осећао ништаван п такође није веровао себи, кад се сећао себе целога. То ништа не значи. II он је имао, вероватно, своју Агафију Михајловну, којој је поверавао своје тајне. Са таквнм мислима Љовин је већ у сам мрак дошао кућп. Надзорник, који је ишао трговцу, дошао је н донео део новаца зопшеницу. Погодба са старцем учпњена је н уз пут је надзорннк сазнао да су жита свуда бнла остала на њивама, тако да својих несређених 160 крстипа ннсу биле ништа у сравњењу са оним, што је било код другпх. После ручка Љовип, као п обичпо, седе с књигом у наслоњачу и читајући иастави размпшљање о своме нуту у нпостранство. Сада је особито јасно предсгављао сав значај свога посла и у његовом уму самн ио себн слагали су се чнтавп перноди, којн пзражаваху суштину његових мислп. „Ово треба забележитп“, помислп он. „Ово мора да буде кратак увод, који Дело, књ. 51. 21