Delo

АНА КАРЕЊИНА 323 видно пе случајно, али са строгом доследношћу у мислима, — ви треба да се жените! Спомињање Агафије Михајловне онога, о чему он тек што беше мислио, огорчило га је и увредило. Љовин се намршти и, не одговарајући јој, седе опет за свој посао, поновивши у себи све оно, што је мислио о значају овога посла. По кат кад би само ослушкивао у тишини звуке игала Агафије Михајловне и, сећајући се онога, чега није хтео да се сећа, опет се мрштио. У девет часова зачуше се прапорци и потмуло колебање кола по блату. — Но, ево вам и гостију, неће вам бити досадно, — рече Агафија Михајловна, устајући и прилазећи вратима. Али Љовин је престиже. Посао му сад није ишао и он се радовао ма каквом било госту. XXXI Стрчавши низ степенице, Љовин чу у предсобљу познатп му звук кашљуцања; али он га није чуо јасно, због звука својнх корака и надао се да се преварпо; затим он спази и сву дугачку, кошчату, познату фигуру; изгледало је, да не може бити преваре, али се још једнако надао да се вара и да овај дугачки човек, који је скидао бунду и искашљавао се, није био његов брат Никола. Љовин је волео свога брата, али бити заједно с њнм за њега су биле праве муке. Сад пак, кад је Љовин, подутицајем ових мисли и наномене Хгафије Михајловне, био у нејасном и занлетеном стању, нредстојећи састанак са братом учинио му се особито тежак. Уместо веселог госта, здравог туђнна који би га, он се надао, разонодио у његовој душевној нејасности, он је морао да се састапе с братом, који га позпаје наскроз, који ће изазватн у њему најискренпје мислн, прннудити га да се потпуно изјасни. А то он нпје хтео. Љутећи се па самог себе због овог гадпог осећаја, Љовин стрча у Предсобље; чим је пзблиза спазио брата, овај осећај личног разочарења одмах пшчезе и на место његово дође жалост. Ма како да је пре бно страшан брат Ннкола својом мршавошћу и болешљивошћу, сад је још више омршао, још внше изнемогао. То је бпо скелет, покривеп кожом. 21*