Delo

324 Д Е Л 0 Он је стајао у предсобљу, дрмајући дугачким вратом и скидајући вратну мараму, и чудновато жалосно осмејкпвао се. Спазпвпш овај осмејак, смирени и покорни, Љовин осети да му се грло грчевпто стеже. — Ево, ја дођох к теби, — рече Никола потмулим гласом, не спуштајући ни за тренутак очију с брата. — Одавно сам хтео, али нисам нешто био здрав. Сад сам се добро поправио, — говорио је он, бришући своју браду великим мршавим длановима. — Да, да! — одговори Љовин. И још више га ухвати страх, кад је, љубећи се, осетио усницама мршавост тела братовог и спазио поближе његове велике, чудновато светлеће очи. На неколико недеља пре тога Константин Љовин писао је брату да је, по нродаји онога парчета ненодељене земље, брат пмао да ирими свој део од 2000 рубаља. Ннкола рече, да је сад дошао да прими овај иовац и поглавито да поседи у своме гнезду, да се дотакне до земље, да би, као оно негдашњи јупаци, добио нову снагу за предстојећу делатност. Без обзира на увећану погрбљеност, покрети његови, као и обично, били су брзи и на махове. Љовин га нроведе у кабинет. Брат се пресвуче с особптом марљивошћу, што пређе није бивало, зачешља своју ретку праву косу н, осмејкујућп се, оде горе. Ou је био у најумиљатијем и највеселнјем расположењу духа, каквог се често из детињства сећао Љовин. Он је помињао чак и Сергија Нвановича без злоће. Спазивши Агафију Михајловну, он се нашаћи с њом п раснитиваше је за старе слуге. Вест о смрти Парфјона Ђенисича непријатно је подејствовала на њега. На лицу му се изрази плашња; алп он се одмах поврати. — Та он је већ стар био, — рече он и промени разговор. — Да, да проведем код тебе месец, два, а затим у Москву. Мјагков ми је, знаш ли обећао место, и ја ћу ступити у службу. Сад ћу да уредим свој живот са свим друкчије, — паставп он. — Знаш да сам уклонио ону жепску? — Марију Нпколајевну? Како, због чега? — Ах, она је гадна женска! Направила ми је масу иепријатности. — Али он ннје испричао, какве су то непријатности бпле. Он није могао да каже, да је отерао Марију Нико-