Delo

РАМОВ СИНОВАЦ 47 Он. Као што сви раде. Дођем, завалим се у столицу „како је време рђаво, како ходање по тротоару замара“; Избрбљам неке новости: „г-ђица Лем.јер мора да игра Весталку у новој опери, али ето она је оиет трудна, не зна се ко he је заменитп. Г-ђа Аржул остави свог малог грофа; кажу да има односа са Бертеном. Мали гроф инак је нашао г. Монтама. На последњем концерту аматера била је једна Талијанка, која је певала као славуј. Необична је особа овај Превил! треба га гледати у „Mercure galant“. Сама гатка је смешна. Ова сирота Димепил не зна сад шта ради... Хајдмо, госпођице, узмите своју књпгу... „Докле госпођица, која се жури, тражи своју књпгу коју је изгубила, док зовну собарицу, док је грде, ја продужим. „Клеран је заиста ч.удновата. Говори се о једном врло смешном браку: то је брак госпођице — како је зовете? једно мало створење које... је издржавало, коме... ко.је су други издржавали. — Хајдмо, Рамо, ви трабуњате; то не може бити. — Ја никако не трабуњам; чак кажу да је ствар свршена. Пронео са глас да је Волтер умро, у толико боље. — А зашто у толико боље? — Што he нам оставити неколико добрих глупости. Навикао је да на петнаест дана пред смрт...“ Шта да вам још ту причам? Говорио сам неке срамне речи, које сам донео из кућа у којима сам био, јер сви смо ми велики торбари. Правио сам се луд, слушали су ме, смејали ли се, викали: „он је увек пријатан". Међутим ова госпођичина књига нађена је под фотељом, гдеј** куче или маче одвукло, изгужвало, исцепало. Она је седала за гласовир. најпре сасвим сама тамо правпла ларму, потом сам јој се приближио, пошто сам матери дао знак похвале, Мати: „на не иде рђаво, само кад човек хоће, алн пеће; радије се проводи време у ћеретању, препирању, трчању, н не знам у чему. Још ви писте пи отншли, а књига се затвара, н отвори се тек као се ви вратите; па опда, ви је никад пе грдите“. Међутим како је требало нешто радитп, узмем јој руке, н наместим их друкчпје; љутио сам се, внкао, сам „сол, сол, госпођнце, то је једап сол“. Мати: „госпођице, зар немате ушнју? Ја, што нисам за гласовиром и не гледам у ваше ноте, осећам да треба један сол. Ви миого мучите господпна; не могу* да појмим његово стрнљење, не памтите нпшта што вам господнн каже, ви не напредујете нп мало...“ Тада мало престанем лупатп и климајући главом кажем: „онростите мп, госпођо, оиростите ми, ишло бн боље, кад би госпођпца хтела, кад бн мало