Delo

АНА КАРЕЊИНА 75 се потпун раскид са целим пређашњим животом и отпочео сасвим други, нови, потпуно непознати јој живот, у ствари пак наставио се стари. Ових шест недеља беху'за њу најблаженпје и најмучнпје време. Сав живот њен, све жеље и наде беху усредсређене у овом још непојмљивом за њу човеку, за кога је везнваше некакав још непојмљивији од самог човека, час зближавајући, час отуђујући осећај, док међутим она продужаваше да живи под погодбама пређашњег живота. Живећи старим животом, она се ужасаваше од саме себе, од своје потпуне, несавладљиве равнодушностп према својој прошлостн: према стварима, навикама, људима који су је волели и који је воле, према огорченој том равнодушношћу матери, према миломе, пређе више од свега на свету љубљеноме, нежноме оцу. Час се ужасаваше од те равнодушности, час се радовоше ономе што ју је довело до те равнодушности. Она није могла ништа нп да мисли ни да жели, ван живота с овим човеком; али тога новога живота још не беше и она чак није могла јасно да га представи себи. Беше само једно очекивање — страх и радост од новога и непознатога. II ето, овог часа — и очекивање, и неизвесност, и кајање за одрицање од пређашњег живота — све ће да се сврши, и отпочеће ново. То ново није могло а да не буде страшно по својој неизвесности; алн ипак, било страшно или не, оно се већ пре шест недеља извршило у њепој души, а сада се само освећивало оно што се већ давно створило у души. Окренувши се опет палоњи свештеник једва дохвати малену бурмицу Китинкину и, затраживши руку од Љовпна, натаче је на први зглавак његовог прста. „Обручајетсја раб Божи Константин рабје Божијеј Екатериње“. II, метнувши велику бурму на ружичасти, малени, жалоснп по својој слабости прст Китинкнн, свештеник изговори то исто. Неколико пута младенци хтедоше да погоде, шта им треба радити, али сваки пут грешише и свештеник нх шапатом поправљаше. Напослетку, учинпвши што је требало, нрекрстивши их бурмама, он опет даде Китинки велику а Љовину малу; опет се они заплетоше и два пута додаваху из руке у руку, и ипак не изађе оно што се тражило. Доли, Чириков и Степан Аркадијевич приступише да их понраве. Нроизађе забупа, шапат и осмејци; али свечано-умилан израз на лицима младенаца не промени се; напротив, заплићући се рукама, они гледаху озбиљнпје и свечаније, него пре,