Delo

78 Д Е Л 0 Доли је стајала поред њих, слушала их, али није одговарала. Она беше ганута. Сузе јој стајаху у очима и није могла ништа рећи а да се не заплаче. Она се радоваше гледајући у Китинку и Љовина; враћајући се мислима својој свадби, она погледаше у задовљног Степана Аркадијевича, заборављаше сву садашњост и сећаше се само своје ирве невпне љубави. Она се сети не само себе, него и свих познатих јој и блиских жена: сетила их се у оном јединственом свечаном за њих моменту кад су све оне, тако исто као и Кити, стајале под венцем, с љубављу, надом и страхом у срцу, одричући се прошлости и ступајући у тајанствену будућност. Међу свима тима невестама, које јој долажаху на памет, она се сети и своје миле Ане, о чијем је разводу ту скоро слушала подробности. И она је, исто тако чиста, стајала у неранџастом цвећу и валу. А сад? Ужасно, чудновато! — проговори она. Али нису само сестре, пријатељице и рођаци пратили све подробности свештенодејства; и туђе женске, носматрачице, са великим узбуђењем пратиле су сваки покрет, израз лица младожењиног и невестиног, и, чисто љутећи се, не одговараху а често и не слушаху речп равнодушних мушкараца, који ирављаху шаљиве узгредне примедбе. — Што ли је тако уплакана? Можда се преко воље удаје? — Зар за таквог делију преко воље? Па још кнез, шта ли је? — А то јој је сестра у белом атласу? Пази, кад се раздере ђакон: „да боитсја своејго мужа“. — То је чудовски?1 — Синодски. — Питала сам лакеја. Каже, да ће одмах да је води на своје имање. Страшно богат, кажу. Зато су је и дали. — Бадава, леп пар. — А ето ви сте се нрепирали, Марија Васиљевна, да кринолине друкчије носе. Погледај ону у плишу, кажу посланиковица, како је сабрано и уздигнуто... Овако, и опет тако. — Ала је мила невеста, као овчица накићена! Како хоћете, али мени је жао девојака. Тако се говорило у гомили посматрачица, које су успеле да се провуку у цркву. 1 Чудовскп манастпр у Руспји.