Delo

АНА КАРЕЊИНА 83 ii ова детињска боја, која покри њено отворено и лепо лице, изванредно му се допаде. Али особито му се допаде то, што она одмах, као нарочито, да не би могло бити двоумице у присуству страног човека, назва Вронског просто Алексијем и рече да она прелази с њим у најмљени дом, који се овде зове палацо. Овај отворен и прост однос према своме положају донаде се Гољењишчеву. Гледајући на добродушно-веселе, енергичне манире Анине, знајући Алексија Александровича и Вронског, Гољењишчеву се чињаше да је он потпуно разуме. Изгледаше му да он разуме оно, што она никако није појимала, наиме: како је она могла, створивши несрећу мужу, напустивши и њега и сина и изгубивши своје лепо име, осећати се енергично веселом и срећном? — У гиду1) га има, — рече Гољењишчев за тај палацо, који је хтео да узме Вронски. — Тамо има дивног Тинторета. Из његове последње еиохе. — Знате шта? Време је дивно, хајд’мо тамо да још једном видимо, — рече Вронски, обраћајући се Ани. — Врло радо, одмах, само да метнем шешир. Ви кажете да је врућина? — рече она, зауставивши се код врата и упитно гледајућн у Вронског. II опет јасно руменило покри њено лице. Вронски схвати по њеном погледу да она није знала, у каквим односима он хоће да буде с Гољењишчевим и да се боји да се није случајно понашала друкчије, него што би он хтео. Он погледа у њу нежним, дугим погледом. — Не, није баш много, — рече он. II њој се учини да је све разумела, а што је главно, да је задавољан њоме; и осмехнувши се на њега, она брзим корацима изађе на врата. Пријатељи се згледнуше, и на лицима обојице појави се ^абуна, као да Гољењишчев, очевидно уживајући у њеној лепоти, хтеде нешто да каже о њој и не знађаше шта, а Вронски жељаше и бојаше се тога истог. — Дакле, тако, — поче Вронски, да би отпочео какав било разговор. — Дакле, ти се настанпо овде? II једнако сезанпмаш ■ohiim истим? — настави он, сећајући се да су му говорили да је Гољењишчев нешто писао... Le guide, вођ. 6*