Delo

84 Д Е Л 0 — Да, ја пишем други део Двају Начела, — рече Гољењишчев, планувши од задовољства, — управо, да се тачније изразим, не пишем већ скупљам и припремам материјал. Он ће бити много опширнији и обухвагиће готово сва питања. Код нас, у Русији, неће да појме да смо ми наследници Византије, — отпоче он дугачко и ватрено објашњење. Вронском беше спочетка незгодно што није знао и први део Двају Начела, о чему му говораше писац као о нечему познатоме. Али затим, кад Гољенишчев поче излагати своје мисли и Вронски га могаше пратити, он га је, и не знајући за Два Начела, са интересовањем слушао јер је Гољенишчев говорио лепо. Али Вронскога зачуђаваше и огорчаваше оно раздражљиво узбуђење, с којим је Гољењишчев говорио о своме предмету. Што је дуже говорио, то му све више очи севаху, све брже одговараше својим тобожним противницима и све немирнији и увређенији постајаше израз његовог лица. Сећајући се Гољењишчева као мршавог, живахног, добродушног и илеменитог дечака, увек првог ђака у корпусу, Вронски није могао никако да појми узрок ове раздражености и није му то одобравао. Нарочито му се није допадало, што се Гољењишчев, човек из доброга круга, изједначио са којекаквим пискаралима, који га драже, а он се срди на њих. Има ли то смисла? То се није допадало Вронскоме, али без обзира на то, он осећаше да је Гољењишчев несрећан и беше му га жао. Несрећа, готово умна поремећеност видела се на овом покретном, доста лепом лицу, за све време док је он, не примећујући чак ни новратак Анин, журно и ватрено исказивао своје мислп. Кад се Ана врати, у шеширу и огртачу, и, играјући се брзим покретом лепе руке својим штитом, стаде поред њега, Вронски, са осећајем неког олакшања, отрже се упереном у њега погледу Гољењишчева и с новом љубављу погледа у своју дивну, пуну живота и радости, другарицу. Гољењишчев се једва прибра, и у прво време беше сетан и мрачан, алп га Ана, љубазно расположена према свима (таква она беше у ово време) ускоро освежи својим простим и веселим опхођењем. Додирнувши у разговору разне предмете, она га наведе на живопис, о чему је он говорио врло лепо и она га. пажљиво слушаше. Оди дођоше пешке до најмљеног дома и прегледаше га. — Мени се веома допада једно, — рече Ана Гољењишчеву, кад су се већ вратили. — Алексије ће имати леп atelier. Ти