Delo

У НАШЕ ВЕЧЕРИ Свакога дана када сунце зађе, Кб сморен путник на далеком путу, Жељан да мирно уточиште нађе, Ја журим твоме усамљеном куту. Па докле сумрак старе слике мрачи, Уз тихе приче што их слушам тада, Гледајућ како кандиоце зрачи, Осећам с душе умор да ми пада. И ко рај звезда из поноћи црне, Мојим се небом проспе светла свила, А јато мисли кроз тај облак прне, К6 јато птица сребрнастих крила. Ја видим наше детињство далеко, Безбрижно, ведро, пуно цветног маја; Чујем твој гласић : теполиш ми меко, Смејеш се, причаш, весело без краја. Видим сву прошлост. И док очи плачне Радосно броје пепелишта стара, Над њима опет у сјају се зачне Сан један који читав живот ствара. И мислим тада: Колико бих био Срећан да тако цео живот прође, Да и мој буде твој кут топал, мио, Да сам крај тебе када старост дође. И млада радост испуни ми груди, Запева срце нежне мелодије. Нестаје таме... Зора, зора руди ! Румена светлост наша лица мије... Момчило Милошевић.