Delo

142 Д Е Л 0 Разлози су му „страховито јаки“, он ме просто „убија“! Да видите само! Г. Ћурчин узвикује: „Читав низ таквих речи, које сам на извесним местима превео слободно зато што ми је тако требало, што сам тако хтео, бележе моји критичари као случајеве мога незнања немачког језика“. — Ово је нов изум г. Ћурчина. Дакле, он проповеда да треба преводити како кому треба и како ко хоће! А ми смртни верујемо да се у превођењу, и кад је оно најслободније, не сме толико удаљавати, да се рђаво репродукују не само поједине речи, већ и читаве реченице. „Учени“ доктор морао је створити ову нову теорију, јер покушава да њоме оправда свој скандалозни превод, а да је нешто когод други дао овакав превод, г. Ћурчин би аутора прогласио за лудака. Овога пута не дамо да се најобичније незнање правда накарадним теоријама, јер г. Ћурчин може оваку шегу терати само са својим рођеним делима. Не дамо да се најнакараднији превод са немачког језика протура за ремек дело, па макар то долазило и од стране доктора философије и универзитетског наставнкка за немачки језик. За г. Ћурчина, као „стручњака" за немачки језик, није никаква погрешка, није знак незнања немачког језика, кад он, на пример, једну најобичнију реченицу: — und iiberredete ihn (и уверио га је) преведе: „па га је наговарао на друго“ (53 стр.); или најобичнији израз, који морају знати и ученици из првог разреда гимназије: am vormittag (пре подне) преведе: „предподне“; или tiickisch (подмукао): „убиствен"; или: Ger uch (мирис) са: „зрак“, и т. д. Је л’ те, читаоци, све су то ситнице, он£ чак сведоче о особитој „стручности11 г. доцента! Он је, забога, то тако хтео да преведе, и шта се то кога тиче! Кад је тако срећно „побио“ све моје замерке, он приступа још јачим аргументима, па победнички узвикује: „Али, све и да нисам те исте речи на другим местима у књизи верно превео, ко би међу читаоцима веровао Г. Кангрги, да ја не знам шта је Berg, Fels, Herzlichkeit, Rad, Untergang, Liebe, lieben, Esel, Gleichheit, Eiland, riechen и тако даље“. — Изгледа ми да г. доцент држи да су читаоци „Срп. Књ. Гласника“ саме незналице, којима он може продавати шљиве за брашно. Није овде питање да ли ће ко мени веровати или не, већ шта је мислио г. доцент, кад је горњим најобичнијим речима дао сасвим супротна и накарадна значења? И шта има ту да се верује или не верује? Г. Ћурчин