Delo

162 Д Е Л О од кућа чинили су јој се да је поздрављају пријатељски, а она није могла отићи сама до првог дућана. . Бог с тобом ! — чула је унапред забрану. — Шта ће рећи свет кад те види саму. Та оскудица слободе падала јој је најтеже. Као апсеник, радила је грозничаво тек да би јој време пролазило брже. Мела је собе, пропирала рубље, требила поврће, кувала запршке. Остави, дете — одбијала је благо мајка, сакривајући један осмех. — Не баста ти — казала би јој најзад, кад би се девојка узинтачила. А раније је тако лепо радила женске послове, да се цео комшилук ^ивио. — Моја кућеница! — говор::ла је, у та времена, стара жена с поносом. Најзад би Вишња, љута, оставила кујну, узела своје књиге и села крај прозора што гледа на улицу. Чуо се топот опанака, шкрипале арабе, напуњене паприкама. Сељаци, у незграпним сламним шеширима, цењкали се с грађанима. Око дванаест сати пуштале се школе. Четири часа доцније звонила је вечерња. Једна чета војника марширала је са стрелишта у касарну. У први мрак, Радоје се враћао са Центра л е. Добро вече, комшинка! — поздрављао ју је из далека, скинувши качкету до земље. Понекад би се зауставио, ћеретао тако са улице, док је она одговарала с прозора, на другом спрату. Био је вечито добре воље. Причао јој је радо о својим радовима. Решавао се с муком да је остави. Једанпут се толико задржа, да га газда-Митар опомену : Хајд’, хајд’, синовче ; не губи времена — рекао је бакалин, па обраћајући се ћерци, додао : — А ти, фрајла, остави се Београда у Чачку. По вечери, излазила је с мајком на клупу пред кућу. Њихова је клупа била најлепша у вароши. Други су седели на сандуцима, на даски прикуцаној у четири кочића или на ногарима. Њихова клупа донета је из Београда, фабричка, са гвозденим ногама, уским зеленим летвицама.. . — Као на Калимегдану ! — говорио је газда Митар, куцкајући штапом о њено гвожђе.