Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 163 То је био Вишњи најлепши део дана. С Мораве је пиркао свеж ваздух. По небу се палиле звезде. На ћошку је светлуцао варошки фењер. У оближњим баштама натпевали се славуји. Негде би зашкрипао ђерам. Варош тонула, љушкала се, разливала у ноћи. Девојчино се срце опијало овом идилом. Обично приђе Милева, Радојева сестра. Дижи се, тето — каже она отворено старој Лазаревићки — да идемо мало у шпацир. Обе девојке узму газдарицу испод руке, шетају до краја улице, називају свакој клупи добро вече, причају шта су радиле преко дана, шале се на рачун првог који наиђе. Знате шта је ново ! — рече им Милева једно вече. — Мешовити хор Љубићске Виле приређује у очи Ивањ-дана излет... на брање ивањског цвећа. Да пустиш, тето, Вишњу са мном? Не браним — одговори Вишњина мајка. — Ја јој једнако велим да изиђе, да се разоноди мало, а она неће, штудира... Том приликом скупило се велико друштво, како је то ретко у паланци. Тамо се сви познају, али се туђе заједнице, либе се једно од другог, стид их је, боје се. Ипак, деси се кадгод, као овај пут, о покладима, на тефериџима, патарицама, друштво се састане, без великог договарања, и весеље букне, у толико јаче, у колико је дотле избегавано ; момци су духовити, девојке отворене, младе жене несташне, а старице и старци тапшу рукама, одобравају и буне још више, па се после година прича како су се провели на Ђаковића љуљашци, Сокином прстену. Тако и овог пута, весеље је плануло још док су се састајали. На сред пијаце, запевао је друштвени први тенор, иначе књиговођа у варошкој штедионици : Ој убава, убава девојко, ој, Млад Милија млад виноград сади, Лозе сади, равне дворе гради. Дан градио, а два се кајао Ој убава, убава девојко, ој! Друштво прихвати : Милији душа мирише На свакојаке травице, На зелен здравац планински, На бел’ босиљак градински. На изласку из вароши, указа се Морава, бистра, умиљата, ‘осенчена зеленим рубом покривене обале. Тада се изви из Милевина грла песма, гипка као та река :