Delo

164 Д Е Л О Ој Мораво, моје село равно, Кад си равно, што си водоплавно!... Погледај је, Вишња. . . погледај Мораву — рече Радоје, док један унутрашњи сјај озари његове непокретне очи. — Чујеш ли њен шум, као уздах простран и благ ? Да ли се и теби чини да нас она, кроз ниске гране својих врба, позива на велика дела, узвишен рад. Гледао сам је толико пута.. . гледам и сад, а никад је се нећу нагледати. Чини ми се као неко најприродније биће, као светица, непознато божанство. А зар она није што најлепше, што најбоље имамо : велика, једина српска река. Од ужичких кршева и врањанских винограда, па до стишких равница, она запаја целу нашу земљу, струји кроз њу као њен крвоток. Радојев глас и, час немо а час гласно, јецање домаће воде утицали су чудно на Вишњу. Предмети су губили оштре контуре. Нешто загонетно осећало се у природи. У исти мах, око срца јој било топло, меко, празно, као кад чита неки фантастични роман. Тако је мирна, пријатна, љупка — иродужи Радоје гледајући у бело платно Моравино. — А видео сам је надошлу, усталасану, бесну : страшна је тада, ваља растове, односи ћуприје, рије њиве. То се она свети што не ценимо њену снагу. Међутим, то време пролази ; централа се диже ; њена вода неће протицати у лудо. . . Збиља, како се осећаш у Чачку ? — трже се Остојић из ових сањарија. Девојка поцрвене до ушију без разлога. Лепо ! — одговори она после мало оклевања. — Лепше него што сам мислила. Ја волим чист ваздух, шуму, свој народ,. велике хоризонте, природу једном речи. Радоју се свиде овој одговор видљиво, заусти да то каже, кад песма одјекну поново. То су се надпевали момци и девојке. Момци су певали : Испод села зелена ливада, У ливади селен до колена, У селену студени кладенац, До кладенца момче и девојче Дај, девојче, очи да ти љубим! Како је лепа наша народна песма — примети Радоје. — Проста, а све каже, узбуди ми све романтичне жице. ..