Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 165 Девојке одговорише : Стојане, луда будало, Ухвати сиве волове, Разори равне долове, Да видиш шта he да никне. Ако ти никне лудаја, За мене младу да лудиш, Ако ти никне буника, За мене младу да буниш. Сунце је било још високо. Општинска утрина је дрхтала под његовом сребрнастом светлошћу. У то доба године ливада је најлепша. Зрела трава злати се, прелива као свила. Међу травкама назире се разнолико цвеће. Ту је модри слез са круницама као звезда. У жалфије се плаве длакаве, лепљиве главице. Хајдучка трава диже скромно свој велики бео цвет. Љутићи су жути. На мршавим петељкама штрче дивљи каранфили боје као вино. И мириси су разни : на печен хлеб, на јагоде, на младост. Планински ветар духнуо би из клисуре. Облак од цветне прашине дигнуо се изнад ливаде. Траве полегле. Тада би се открило ситно, бледо, жуто цвеће на кривудавим, ломним гранчицама. То је ивањско цвеће, с мирисом на мед и восак. Друштво загази у траву. Иза ногу је остајао сив траг превијене траве. Момци и девојке певали су, сустижући се : Колика је царева ливада, На њој нема трна ни грмења. Само има до две вите јеле, И под јелом заспала девојка. Под главом јој снопак детелине Ој убава, убава девојко!... — Ево цвећа ! — викну неки женски глас. Гомила се растури по утрини. Вишња се нађе поред Милеве. Ове песме, Радојеве речи, весеље целог друштва, расцветана ливада и ти мириси заносили су је. Своме препуном срцу налазила је одушке у цвећу, сагињала се, кидала га, мирисала, стезала његов сноп уз груди. Те груди! Чинили су јој се тада велике, тешке, сваком видне, да их је хтела сакрити; болеле је. И као да се хтела отрести тих осећаја, рече својој другарици :