Delo

166 Д Е Л 0 Како народ зна шта је лепо! Ове бледе, уздржљиве боје у ивањског цвећа... да ли има шта лепше од његова венца! — Кажу не ваља се уносити у кућу — одговори јој Милева поверљиво. — Него обеси венац више капије, па ако га преко ноћ нестане, знај да ћеш се удати те зиме. Вишња се хтеде подсмехнути својој другарици за ту сујеверицу, али се не усуди. У њеном наручју мирисало је то посвећено цвеће тако силно, чудно, као да се доиста из њега излива дах неког надприродног бића. У том Милева отрча на другу страну, где се златио читав тепих, и њен глас, већ без трунке тајанствености одјекну долином : Девојке су цвеће брале, Цвеће брале, венце виле, Венце виле, говориле : Како ћемо момке варат’ У те ведре, ладне ноћи, У те сјајне месечине ? .. Вишња оста сама. Беше набрала пуно крило цвећа, те потражи какво лепше место да седне и сплете венац. Око ње се простирала таласаста утрина на далеко. Где се окрене, ливада јој је нудила меке, миришљаве простирке. Сиве, танке травке повијале се према лаком даху што је долазио с Мораве, њихале своје шарене главице, брујале једва чујно и као да јој давале неки знак, звале је к себи. Тада девојк« опази нешто што дотле није видела: један готово правилан круг од свежег, росног зеленила по сред зреле траве. Да дивна кола! — кликну она гласно, потрча тамо, посади се усред њега и стаде растресати набрано цвеће. Јаој, црна ! — викну јој Милева, која јој се у тај пар приближавала с Радојем и још неколико девојака. — Знаш ли да си села у вилинско коло!... — Кажу — додаде друга девојка, великог носа и лица покривеног чибуљицама — која нагази на вилинско коло, никад се неће удати. Радоје прште у смех. И Вишња се насмеја: — Гатке! — рече она. — Нагваждања — одобри Радоје.