Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 167 Затим додаде у шали: — Вишња ће поћи за мене! Девојке примише шалу. Њихов метални смех одјекну долином. Дај да ти помогнем око венца — рече Радоје и посади се поред своје комшинке. Девојке се удалише. Ливадом је звонило певање попаца. Два црна лептира с црвеним рубом око крила јурила се око једног букета дуде. Низ кириџија ксрачао је полако друмом поред Мораве. Вишња је ћутала. Њене угасите очи су мериле немо зелено коло које се обавијало око ње. Неко тешко осећање савијало јој се на срце. Њена душа је дрхтала од страха пред нечим непознатим, независним од њене воље, неминовним. Ово цвеће, широка ливада, јаки мириси, па то коло и све враџбине којих је пун њен крај, бунили су јој главу, мучили је као нешто живо, гушили, давили. Језа ју је подузимала. Руке jo] гореле. Њена мисао осветли јој за часак преживели живот. Вишња виде Београд... у неколике партије, један по један крај, знаменита места, као на слици. Сети се Чедомира. Доведе га у везу с министровом ћерком, сети се његова ћутања на њено писмо. Сумња је уједе за срце. Учини јој се да тоне, да се земља сурвава под њом, да околне планине падају. Дође јој да викне: Погледајте !... Пропадам... Има ли људи !... Не дајте ме. Али се савлада. Младић, поред ње, примети промену на њеном лицу. Простачке приче — рече он сигурним гласом. — Ти не верујеш, ваљада, у те бесмислице? — Да, не верујем, — Радоје — одговори она, бледа, жута у лицу, готово као цвеће које је држала у крилу. — Али је живот чудан, комшијс, тако чудан да ја не знам сигурно шта бих рекла... Не, то није могуће, то је апсурдно — рече младић с пуним уверењем. — Бар данас је тс јасно. Нема неба. Постоји само атмосфера, планете, сунчев систем, материја, енергија... — Назови како хоћеш... — једва чујно прошапута девојка — али ја осећам нешто јаче од мене, нешто неправедно, немилосрдно што ме плаши...