Delo

168 Д Е Л 0 Радоје је погледа. Његов поглед је био сама љубав. Његов глас је дрхтао: — Ја се нисам шалио... Часна реч ми је сведок... Ја остајем и понављам... — Не, не, не, Радоје... не, молим те, не... — прекину га девојка. Она је погађала младићеву мисао. Она није хтела да га понизи. Она је преклињала... Црте на њеном лицу беху се развукле. Очи се раширише жалосно. Уста је држала отворено. Видела се оба реда зуба. Усне се згрчише на четири угла... Реч се зауставила у грлу. — Ти волиш другога ? — упита је младић сурово. — Да! Заједно са овом речи линуше њене сузе, преко образа, преко блузе, преко ивањског цвећа. Радоје хтеде јаукнути као рањено живинче, али бол девојке коју је волео би јачи од његова сопственог. Погађао је да она воли несрећно. — Никад среће неће имати онај који те је одбио.. — рече јој, тешећи. — Он не зна шта је у теби одбио... Сунце је клизило по ведром небу. Морава је жуборила иза једног врбака. Поред ње се отезала чачанска котлина зелена, питома, доброћудна. По њивама су класали кукурузи. Младићев поглед прелете цели родни крај, па се заустави на врху Овчара. Сети се гомиле радника који у подножју те планине зидају централу Рад и Светлост. На њега налетеше црне мисли као осице. И као да се хтеде одбранити од њих, он поново обгрли погледом своју земљу. Још се јурила она два лептира. Поље је дисало мирно. Иза једне шумице видео се кров варошке цркве, прост и достојанствен. Све беше лепо, као дотле. Тек што му се учини да се Овчар и Каблар завијају неком маглом, дрхте и хоће да се сруше. Друштво их је звало да пожуре. Једни су већ одмицали у правцу вароши. Радоје уста. Пред њим блесну Морава, осветљена сунцем. — Хајдемо, Вишња ! — зашкрипа младићев глас са дна груди.