Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 169 На девојкиним трепавицама сијала је још једна суза. Радоје се осети дубоко потресен. Да не би плакао, он запева. Морава ме вода однијала Нек Морава вода и однесе... Пољски одјек враћао му је речи. Девојка се диже такође. О руци јој је висио сплетен венац. Убрзо затим стигоше остало друштво. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ТРЕЋА. н о в о С Т. Млада студенткиња није давала готово никакве важности сујеверицама. Она је тако рећи била без религије, изложена раном утицају природних наука и посвећена Чедомиром Секулићем у оно што се у то доба звало реални правац у животу. Па опет, чим је устала, погледала је на врата где је синоћ оставила венац. Он је стојао на истом месту, недирнут. Јутарње сунце пресијавало се на његовим жутоликим цветићима, нешто свелим. Његова сенка, неправилна и крупна, дрхтала је на зиду. Даље мало, пузала је. разлиставала се стара лоза, пуштала у вис своје сочне пипке, припијала се уза зид, увијала се око довратака, јака, снажна, жилава, па чудно одударала од свелог пољског цвећа. Вишњи се учини да нешто живи ту у лози, у влажном хладу лозиног лишћа, и да је гледа, посматра њу и њен венац са жаљењем и као да хоће да јој каже: — Тако ћеш и ти свенути, неудата, немилована... То је ос зујао у чокоту. Бесмислице! — рече у себи девојка и одмахну руком. Тога дана врућина би још јача. Сунце се не види него као да се растопило по целом небу, па жеже. Нигде тице да се чује. Биље зри. Вишња је спустила завесе. У соби је мрак, али мало да је што свежије. Из чамовине на прозору цури смола. Пошто је распремила собу, поче да помаже око ручка. — Остави то, Вишњо — рече јој мајка, кад је виде како потаркује ватру у огњишту. — Није то за тебе; не приличи ти. Девојка се склони од ватре за један тренутак... Онда узе неки други посао. Радила је двоструко само да не остане на само са својим мислима.