Delo

170 Д Е Л 0 Радоје није заслужио ону увреду — говорила је у себи. С тим прекором мешала се широка жалба за Београд и младићем кога је тамо оставила. Било јој је као човеку који нема своје земље. Што ми не пише! — чудила се болно девојка. — Бар једну реч да је здрав... По ручку пређе на трем. Пролетња пилад грабила су се у дворишту око мрва које им је стресла кад је успремила сто. Виделе се разгранате старешљиве њихове баште. Јабука шећерлија китила се руменим, заруделим плодом. Остојићев Султан дремао у својој кућици, вртио репом и, устима, хватао муве. Даље, видело се једно парче улице: пуста калдрма, зарасла у ситну смрдљиву траву, два низа плотова, неколико ниских кућа и, у дну, једна старинска двоспратна зграда у турском стилу, с кровом као звезда, широком настрешицом, изолучечим прозорима, државним грбом над сниским вратима. То је i тшта. У том се чу лупа точкова. Иза угла се појавише поштанска кола. Арњеви се тресли. Један путник промаљао је радознало главу кроз колски прозор. Платно позади лепршало се. На њему је писало неједнаким словима: „Збогом, Дрино водо, ја одо’!“ Вишњино срце залупа јаче. Знала је, погађале је, да писма неће бити, али се радовала бар да чита новине. Читала их је од почетка до краја. Оне су је опомињале мутно познатих места, изазивале слику за сликом проживелих догађаја, доносиле јој одјек млаких београдских вечери. Пред пошту дохрама новинар. Тако се зове у Чачку расносач новина, један сакат млад човек, који без штака не може да макне, а иначе скакуће, трчи, нико га не стиже. Вишњи је доносио међу првима новине, пропраћајући их стално са каквом пошалицом. Па и сад, кад их јој предаде викну: — Ево важне... лажне новине! % Обузимала ју је нервозна радозналост кадког би узимала новине откако се вратила у Чачак. Очекивала је нешто ново, изненадно, добро, нешто што ће доћи и изменити, окренути њен живот на боље. Али су новине биле обично празне. Ништа се није догађало. Београђани се жалили на врућину, прашину и позоришну управу. Овог пута њен се поглед следи.