Delo

ХРОМИ ИДЕАЛИ 171 У дневним вестима налазила се ова белешка ; „Венчање. — Бела, кћер г. Матовића, министра народне привреде, венчала се јутрос у овдашњој саборној цркви са г. Чедомиром Секулићем, свршеним филозофом. Честитамо младенцима.“ — Честитамо младенцима — понови Вишња последње речи гласно. Ударац је дошао тако изненадно, био тако јак, суров, да она не осети одмах сву његову тежину, она није схватала сву своју несрећу. Баци новине на под. Затим их поново диже и укочено гледаше редове штампаних слова, која су расла, дебљала, удвајала се, одлепљивала се са хартије, играла. — Бедник! — оте јој се узвик. Сузе су замагљавале њене очи. Њена глава се губила. Она се питала да ли су људи луди или ђубре. Срце јој се кидало. — Шта ти је, Вишњо? — упита је мајка, која се помоли из ходника. — Теби није добро? Ти си болесна ? — Врућина ми је, мајко. — Хоћеш ли слатко и воду? — упита је стара жена и већ оде ца донесе што је нудила. — Је ли ти сад боље? — Да, да. — Али си тако бледа ? — Не, није ми ништа! Остави ме, мајко... Ено, зове те служ iBKa. Она је због Чедомира променила цео живот. Противила се вољи родитеља. Није слушала савет опробаних пријатеља. Угушивала је глас своје савести. И, он је сад оставља... — Без једне речи, као да нисам жива! — размишљала је девојка, повукавши се у своју собу, као рањена тица. У соби је било врло мирно. Чуо се тек један женски сатић у папучици, обешеној о дувару. Девојка је гледала неодређено, преда се. Чедомир је био полуга на којој је почивала зграда њеног живота. Полуге је нестало. Зидови су пуцали. Грађевина се рушила на све стране. Око девојке се ломило, крхало. Она је видела само рушевине. Усред тог слома, она се осећала још жива.