Delo

172 Д Е Л 0 — Ах, тај живот! — промуца болно. Он јој се учини одвратан... тако одвратан, да девојка склопи очи са жељом да умре. — Пријо! — закрешта неки женски глас однекле. — Пријо, Маро! — одговори јој други. — Имаш ли коју паприку?... Нема ко да ми купи... На улици се чу тресак тарница. То је пошта одлазила даље. ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА. ПОСЛЕ ТРИ ГОДИНЕ. Вишња је оставила Универзитет и отишла за учитељицу. Случајно је добила добро место: једно богатије село у Млави, где је нашла школу по плану, уређену башту и колегиницу, једну стару девојку по имену Аница. Лепо су се сложиле. Поделили су згодно државне квартире на два одељења. У једном су наместили кујну и „салу“, а од другог су начиниле две собе за спавање. Вишња је распремала кућу, а Аница кувала. После часова остајали су дуго заједно. Стара девојка је уређивала разне старине : камене стреле, римске новце, бронзано прстење које је купила по околини. То је била њена манија. Вишња је обично читала. Није волела да остане сама са својим мислима. Храбро је сносила садашњост и чекала нешто друго... будућност, како се то једном речи назива. Мирно, предано, сваког дана, она је учила мале сељачиће писати и читати, молити се Богу и држати чисто. Живот јој је текао готово спокојно и монотоно, као оближњи поток, што је милио поред школске баште. Понекад, а нарочито кад је на пољу светло и благо време, она је мислила на протекле догађаје са много искреног сажаљења за друге, а са пуно дубоке жалости за себе. Мајка јој је умрла оног лета кад се Чедомир оженио. Смрт је јако утицала на већ рањену душу девојкину. Она се посвети бризи око оца; труђаше се да накнади кући домаћицу. Прљила се око ватре, руке су јој пуцале од сапунице, крста је болела. Отац јој је бранио да то ради. — Али кад ја нећу, па ко ће? — отговорила би му она. Чачак није добио електрику.